Izvor: Vesti-online.com, 28.Maj.2016, 06:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ni reči o politici

Skromni čovek Zoran Tutunović sa širokim osmehom ušao je u dopisništvo "Vesti" u Beogradu, noseći u rukama svoju malu Milicu, koja se iz ruske Kaluge vratila sa suncem u, strahovalo se, zauvek ugašenim okicama.

Čudo, čudo! I hrabrost ruskih lekara koji su se uhvatili u koštac sa urođenom kataraktom od koje su pobegli najeminentniji beogradski doktori.

Taj divni, skromni čovek iz Rajca kod Čačka kršio je prste uoči polaska svoje mezimice na daleki i neizvesni >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << put. Ali, nadu nije gubio.

- Imam ja još troje. Borim se, snalazim. Bavim se organskom poljoprivredom, iz Vranja sam doneo zeolit da bacim na njivu zatrovanu otpadom. Narod nam je postao nemaran, ej, baterije rasute po oranici! - vajkao se.

Dok je gledao na sat brojeći minute do poletanja aviona za Rusiju, pričao je iskreno, taj neiskvareni momak, koji za svaki red zna, i u nemaštini.

- Ne razumem one koji se odluče da dete pobace. Kakvo je, takvo je, od Boga je, ja to nikad ne bih mogao. Zato se i borim za moju bebu, daće Bog da sve bude dobro, da progleda - govorio je, vrludajući pogledom, krijući strepnju.

- Daće, Zorane, daće - rekoh mu, verujući da u ovom svetu patnje i ludila mora da se izrodi i neko divno čudo.

Kada je koleginica Blanka, predana štićenicima i koja se svega i svačega nagledala za ovih dvadeset i kusur godina "Humanitarnog mosta" našeg lista, onako usput dobacila da je operacija uspela i da Milica opet vidi, kao da me je još jedno prolećno sunce ogrejalo.

Hvala ti, Gospode! I hvala ti, narode velikog srca iz dijaspore koji si deo tog radosnog vatrometa porodice Tutunović.

Divno je kada malog čoveka, ali velikog borca, sreća pogleda. Zoran, osim zdrave hrane koju proizvodi sa svojih deset prstiju, dobija i tendere za sređivanje šikara i rečnih korita. Kaže, da nije onomad pokosio travuljinu iz Ateničke reke, opet bi kuće i ljudi plivali, a Veljo govorio kako se, eto, tolikoj kišurini niko živi nije nadao.

Zorana iz Rajca i one rasute širom planete spojili su muka i humanost. Pokazalo se da ljudi, ipak, još ima. Zato na Pešter stižu pare koje ne gledaju na veru, pa ih na ravne časti dobrotvor podeli baki Srpkinji i baki muslimanki.

Ima li neko u ovoj državi da se ugleda na bezbrojne znane i neznane čitaoce "Vesti", na jednog Jovana Simića, na građane Srbije koji su stotine hiljada evra za bolesnu decu sakupili za samo jedno veče? Pa i ti, ostalim danima uglavnom zavađeni političari što su se tiskali u studiju RTS-a ne behu to veče odbojni jer su bar deo svojih grehova otplatili humanošću.

Tutunovići su, sami kažu, svaki dan provodili u molitvama Svevišnjem. Majka Ana u kapelici bolnice u Kalugi dizala je pogled ka nebu, s nadom da će njihove nade biti uslišene. Jer, veliko čudo počelo je velikom slučajnošću: naime, dok se očajni Zoran Tutunović telefonom jadao prijatelju Srđanu Srećkoviću, predsedniku Ravnogorskog pokreta iz Topole, pored Srđana je sedeo naš dopisnik Zoran Marjanović.

I tako je mala Milica stigla na stranice "Vesti", a potom i u srca čitalaca i dijaspore. Ostalo je priča - sa srećnim krajem.

Život je, zaista, nekad bajka.

Zato, danas ni reči o politici.

Nastavak na Vesti-online.com...