Izvor: Blic, 31.Avg.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ni nacionalnog ponosa ni para
Ni nacionalnog ponosa ni para
Od Olimpijskih igara u Rimu 1960. godine naši sportisti nisu imali gori učinak nego na upravo završenim Igrama u Atini. Dve medalje - dva srebra - ne mogu da zadovolje naciju zaraženu sportom, ali ni tradicionalno umerene i oprezne čelnike Olimpijskog komiteta Srbije i Crne Gore koji su se očigledno preračunali pošto su uoči polaska za Grčku smelo najavljivali da će se plavi vratiti sa tri do šest odličja i sa osam finala.
Zašto >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << smo pukli u Atini i na zbirnoj listi osvajača medalja kao 71. ostali daleko iza Tajlanda (osam medalja), Irana (6), Tajvana (5), Hrvatske (5), Azerbejdžana (5), čak i Zimbabvea (3), a stali tik uz Eritreju (1), Mongoliju (1), Trinidad i Tobago (1)?
Lekciju iz patriotizma dobili smo od Argentinaca, čiji su sportisti put u Atinu finansirali iz sopstvenog džepa i pri tom osvojili zlatne medalje u košarci i fudbalu, a opomenu zbog nemara prema našoj deci - u liku Nataše Janić, 22-godišnjakinje iz Bačke Palanke, koja je Mađarima podarila dva zlata.
Aleksandar Raković, hodač Srbije i Crne Gore, kaže:
- Vređa me kada me pojedinci zbog plasmana na Olimpijskim igrama u Atini, posle osvojenog 23. mesta, nazivaju turistom. Zar stvarno misle da bih išao tamo bezveze, da se 50 kilometara pržim na 40 stepeni? Treba li kome veća motivacija od same činjenice da učestvuje na Igrama. Dao sam sve od sebe, nisam zadovoljan ostvarenim rezultatom, ali kakve sam uslove imao, dobro je da sam uopšte i stigao na cilj trke. Olimpijski komitet SCG je dao sredstva za pripreme, konkretno 491.000 dinara, ali za tako veliko takmičenje uvek zafali novca. Država bi morala mnogo ozbiljnije da shvati značaj Olimpijade.
Himna ne mami suze
Raković kaže da naša zemlja ne samo da nema strategiju razvoja sporta, već nam nedostaju i 'osnovne stvari koje bude patriotizam'.
- Dok su se drugi klanjali zastavi, naši ljudi su bodrili vaterpoliste, košarkaše i odbojkaše uz bezbroj verzija zastava. Viče se: 'Srbija, Srbija', Crnu Goru niko i ne pominje. Izgubili smo identitet - ko smo, šta smo... Za vreme takmičenja publika kraj staze mi je dobacivala: 'Iz koje si zemlje, šta ti je to SCG na dresu?' Nemam ja vremena da im objašnjavam našu nesreću, guram dalje. Ne znam kako bih odreagovao da sam, recimo, postao olimpijski šampion i da mi sviraju himnu 'Hej Sloveni'. Bio bi to cirkus, naši bi mi zviždali, niko ne bi ustao na himnu. Suza ne bi mogla da mi krene. Aman, pustite mi srpsku himnu, iz Niša dolazim, iz Srbije!
Ipak, u slučaju pojedinačnih, takozvanih malih sportova, nedostatak novca je toliki problem da se stalno probija u prvi plan.
- U pojedinim trenucima sam se osećao jadno, a siguran sam da nismo baš tolika sirotinja. Trenera sam morao da švercujem da bi stao u red za hranu u Olimpijskom selu pošto nije dobio akreditaciju. Gledao sam kako japanski sportisti posle takmičenja izbeglicama u Grčkoj dele patike, dresove i to na tone jer ne mogu svu opremu da vraćaju kući. Pomislio sam, šta ja da im poklonim - stvari kupljene na buvljaku. Našem sportu treba ministar koji je i sam posle treninga padao u nesvest, neko ko zna kako je posle tolikih napora. Dok god se sa Olimpijade budemo vraćali sa dve medalje, ne možemo da kažemo da smo sportska nacija.
Poginuti na parketu
Vlade Đurović, iskusni košarkaški stručnjak koji trenutno radi u Litvaniji, o neuspehu svetskih prvaka na olimpijskom turniru kaže:
- Kod naših igrača nisam zapazio momenat patriotizma. Amerikanac Frederik Haus, koji je posle Partizana došao u moj klub Lijetuvos Ritas, rekao mi je gledajući prenose košarkaških mečeva koje je igrala SCG: 'Pa, vaši reprezentativci ne ginu dovoljno na parketu. Meni bi najveća čast bila da zaigram za vaš nacionalni tim.' I verujem da bi igrao za plave. E, sad, nekome bi verovatno smetalo to što jedan crnac igra za SCG, nekome to što su nas Amerikanci bombardovali, ali verujem da bi on dao primer kako se brani čast jedne zemlje - kaže Đurović.
Vanja Grbić, kapiten odbojkaške reprezentacije, uvek je u prvi plan isticao potrebu da kroz rezultate obraduje naciju.
- Samo mi je bitno da narod bude zadovoljan i ništa drugo. Najteže bi mi palo ukoliko bih ih razočarao - kratko će Vanja.
Jasna Šekarić, koja je srebrom u Atini osvojila petu streljačku medalju na OI, kaže da je ova medalja zlatnog sjaja s obzirom na uslove u kojima se pripremala i na to kakva je konkurencija bila.
- O nagradi od 15.000 evra koja mi je obećana ne razmišljam previše. I do sada mi je mnogo toga bilo obećavano, pa na kraju nije bilo ništa od tih obećanja. U Atinu sam išla zbog olimpijskog izazova, novac ako dođe - dobro je došao. I bez toga, želim da pucam i u Pekingu 2008. godine. D. J. Bužić
