Izvor: Politika, 15.Sep.2013, 13:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nezavršena skica za portret oca
Knjiga „Porodični album“ koju smo priredile Jelena i ja govori o jednom od najmanje poznatih aspekata tatinog života, koji je ljubomorno čuvao od drugih
Zamkovi drevne lepote, bajkolike vetrenjače, prekrasni vrtovi i magične tvrđave iz kojih naviru tajne, mitovi i legende. Velelepni Golubac, recimo, besprekorno naslikan kao ostatak lepezastog utvrđenja, koje okružuje neki viševekovni mir.
To je samo deo sveta raskošnog slikarstva Ane Kapor, na čijim delima preovlađuje magična >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << lepota u idiličnim pejzažima. I sve to kao zajedničko putovanje (imaginarno i stvarno) Ane i njenog oca Mome Kapora, što je i tema izložbe koja je otvorena prošlog četvrtka u galeriji ULUS u Beogradu (Knez Mihailova 37).
Dva slikara na istom mestu, umetnost iz dva ugla, više od 30 godina paralelnog stvaranja, otac i kćerka u slikarskom prožimanju, sličnosti i razlike, Momo nekad i Ana sad. „To su dva jasno definisana sveta koja se prepliću na zajedničkom putu“, ističe Ana Kapor.
Slikarstvo je umetnost tišine i zaustavljenog kretanja, govorio je Anin tata Momo Kapor i ukazivao na to da kao što svaka priča nađe onog za koga je ispričana, tako i svaka slika nađe onog za koga je naslikana.
Ana Kapor (49) diplomirala je slikarstvo na rimskoj Akademiji lepih umetnosti. Živi u Rimu sa suprugom i sinom. Veoma je vezana za mlađu sestru Jelenu (45), koja je diplomirala klavir u Sofiji, specijalizirala ga u Klivlendu, a danas prenosi i bogato znanje o gudačkim instrumentima u Beogradu.
Ana otkriva da su njeni uzori stari italijanski majstori, oni koji su negovali raskošnu paletu boja i grandioznih umetničkih doživljaja – Pjero dela Frančeska, Paolo Učelo, Dučo di Buoninsenja i braća Lorenceti. Za nju su oni bili i ostali pravi čuvari tajne slikarstva.
Pažljivo gledanje njenih slika je kao pristup nepoznatom gradu ili kao upad u senku savršenog mira. U to se, uostalom, možete uveriti do 24. septembra.
A evo i ispovesti Ane Kapor, specijalno za „Politiku“.
Svet slikarstva
Za mene je slikarstvo traganje za vremenom koje je zaustavljeno u prostoru. Taj metafizički fenomen činilo mi se da najbolje prepoznajem na onim neverovatnim pejzažima koji su okruživali junake rano renesansnih slika. Poželela sam da taj svet iz drugog plana pretvorim u apsolutnog protagonistu. Pokušala sam da u odnosu arhitekture i prostora, toliko prisutnom kako u rano renesansnom tako i u kasno vizantijskom slikarstvu, potražim ključ koji otvara vrata ovog magičnog sveta. Tako nastaje i moja potreba da ono što slikam bude precizno i jasno definisano.
Tehnika
Moja tehnika je tradicionalna, gotovo ista kao postupak koji su koristili slikari davnih vremena. Ali bez obzira na sličnost rukopisa, predmet mog interesa je drugačiji. Koristeći tradicionalni jezik, iz vizure modernog čoveka pokušavam da govorim o univerzalnim temama.
Uzori i „prve ljubavi“
Imala sam sreću da već kao mala vidim uživo veliki broj umetničkih dela značajnih za istoriju umetnosti. Moj otac je pasionirano posećivao muzeje širom sveta pa su tako naša brojna, zajednička putovanja bila prilika da upoznam remek dela svetskog slikarstva iz prve ruke. Tako sam već vrlo rano srela svoje „prve ljubavi“ a vremenom je period rane renesanse prevagnuo kao slikarstvo kome sam se najviše vraćala. Pjero dela Frančeska, Paolo Učelo, Dučo di Buoninsenja i braća Lorenceti za mene su bili i ostali pravi čuvari tajne slikarstva.
Put do slike
Čini mi se da čitavog života, svi mi koji se bavimo slikarstvom, pokušavamo da napravimo idealnu sliku koja bi bez sumnje bila sinteza svega onoga što je naša suština. To traženje idealne slike na kraju se i pretvori u put u kome se prepoznaje naš specifični slikarski jezik. Možda je to i pravi odgovor na pitanje kojim se putem stiže do slike. Slikanje je moja suštinska potreba i vremenom je postalo moj najprirodniji način izražavanja i komunikacije sa ljudima.
Rim i Beograd
Mislim da bez obzira na jasnu fizičku različitost, Rim i Beograd imaju mnogo zajedničkog. Mentalitet Beograđana i Rimljana je sličan i čini da se čovek u ovim gradovima oseća uvek kao kod kuće. Nije potrebno biti bogat da bi se uživalo u atmosferi koju ova dva grada nose. Beograd je moj rodni grad, u njemu sam odrasla i u njemu žive moji stari prijatelji. S druge strane, u Rim sam došla sa osamnaest godina, u pravo vreme, onda kada smo još spremni za novi početak i još dovoljno sigurni da je život tek pred nama.
Planovi
Krajem novembra otvaram izložbu u galeriji Natalia Laue u Frankfurtu. Ovaj put izložiću ciklus akrilika na papiru koji su posvećeni priči Oskara Vajlda „Sebični džin“. Ova izložba rezultat je moje dugogodišnje želje da se oprobam i u ovakvim, tematskim izazovima. Raduje me ovaj projekat i mogućnost da moje radove ponovo vidi nemačka publika, nekoliko godina nakon mog poslednjeg izlaganja u toj zemlji.
Sreća
Sreća je u nama. Ona ne zavisi od loših ili dobrih okolnosti već je stvar izbora. Određeni ljudi imaju prirodnu inklinaciju ka sreći dok neki drugi nose uvek iznad sebe oblak zlih slutnji, čak i kada im sve ide kako treba. Za sreću je potrebna i određena doza površnosti i osećaja za trenutak, jer ukoliko se duboko zamislimo nad svetom u kom živimo imamo mnogo razloga da budemo zabrinuti. Meni je za sreću uvek bilo potrebno vrlo malo. Ovih dana sam srećna jer sam radi izložbe na produženom odmoru u mom rodnom gradu, okružena ljudima koje volim.
Porodica
Moja majka Ana i moj otac Momo upoznali su se ranih šezdesetih, kao vrlo mladi. Ubrzo sam se rodila ja, a tri i po godine kasnije moja sestra Jelena. Ono što je bila velika privilegija koju su naši roditelji imali jeste da su krenuli od nule i u gotovo trideset godina zajedničkog života doživeli da im se ostvari san koji su udvoje sanjali. Ta vrsta sreće bila je moguća jer su u život krenuli neopterećeni interesom i računom koji zrele godine neminovno donose. Moja današnja porodica - moj suprug slikar Vladimir Pajević i sin Luka, na neki način je prirodni rezultat svega onoga što sam o zajedničkom životu naučila od mojih roditelja.
Album
Knjiga „Porodični album“ koju smo priredile moja mlađa sestra Jelena i ja, i koja je ovih dana izašla iz štampe u ediciji „Posebna izdanja“ izdavačke kuće Albatros Plus, govori o jednom od najmanje poznatih aspekata tatinog života, koji je ljubomorno čuvao od drugih ljudi. Sedamdeset crno-belih porodičnih fotografija prati isto toliko njegovih tekstova i citata preko kojih čitalac upoznaje Momu Kapora iz jednog sasvim drugog ugla, onog najprivatnijeg i najautentičnijeg. Ovo nije samo album fotografija već i priča o jednoj porodici i o jednom vremenu ispričana kroz odlomke tekstova i kroz izbor crno-belih snimaka koji su na ovaj način sačuvani kao dokument za sve one koji su voleli našeg oca. U isto vreme, ova knjiga je za Jelenu i mene neka vrsta intimnog vremeplova. Ona je nezavršena skica za portret našeg oca kao i sećanje na vreme koje smo provele sa njim.
------------------------------------------------
Fotografije kojih više nema
Na poleđini „Porodičnog albuma“ nalazi se ova fotografija Mome Kapora sa Anom i Jelenom (iz sedamdesetih godina) i citat popularnog slikara i pisca:
Pitam jednog izbeglicu čega mu je žao, a on mi kaže da najviše žali za jednom kutijom od cipela u kojoj su ostale sve njegove fotografije, slike roditelja i prijatelja.
„Znam dobro, sve ću opet stvoriti, i kuću, i imanje, i nameštaj. Samo više nikada neću biti mlad da se ponovo slikam.“
Petar Mićković
objavljeno: 15.09.2013.
