Izvor: Politika, 30.Nov.2014, 10:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Nezaslužena” Legija časti
Priče o podvizima Stanimira Ralovića, neustrašivog i inteligentnog „apisovca”, katkad poprimaju mitsku dimenziju
Nikad nisam dozvoljavao da vojnik ode ispred mene. Uvek sam bio napred. Često su mi vojnici govorili: „Vidiš li, Raloviću, da ćemo da izginemo ovde?” A ja im odgovaram: „Zašto smo došli, nego da izginemo!” – Ovo je, povodom 50 godišnjice proboja Solunskog fronta, rekao Stanimir Ralović iz Brusnice (selo iz kojeg je potekla dinastija Obrenović), >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a zapisala etnolog Lala Jevtović i objavila u časopisu „Raskovnik” (zima, 1968/69).
Za Stanimira se može reći da je bio prek, nepredvidljiv i čovek „na svoju ruku”, ali mu se ničim ne može osporiti neustrašivost i snalažljivost koje je ispoljio u oba balkanska i u Velikom ratu. Pregršt odlikovanja o njegovom reveru najpouzdaniji su svedoci. Sin njegovog sinovca Branko (56) nam je potvrdio ono što smo čuli i od drugih.
– Taj moj deda je bio poštovalac i pristalica Apisov. Zato su mu, tokom bitaka na Solunskom frontu, pripremili zamku. Poslali su ga, jedne noći, na mrtvu stražu, prethodno mu u magacin puške ubacivši „ćorke”. Nameravali su da ga napadnu i ubiju, a da im on ne može da pruži otpor. Stanimir, budući vrlo inteligentan seljak, brzo provali zaverenički plan, ostavi pušku na straži i prebegne Bugarima, prikačivši na ramena kapetanske epolete. Bugari ga malo propitaju, prime ga u svoje redove i, kao kapetana, postave da upravlja jednom artiljerijskom baterijom.
Dalja Brankova priča poprima neverovatnu, mitsku dimenziju. Naime, Stanimir je tako vešto upravljao topovskom vatrom da su granate padale u kazane kuvara na srpskoj strani. Bugari su Srbima dovikivali: „Ne vas tepamo mi, već vaš kapetan Ralov”. Zadobivši potpuno poverenje Bugara, Stanimir je, prilikom jednog zatišja, svojoj četi dao voljno, a ratnici, umorni od dugog nesna, pruže se po ledini i pospe kao klade. On, onda, pretrči Srbima i kaže da mu dadu jednog borca i dovešće im stotinu Bugara. Dobije čoveka, vrati se brže-bolje, poveže pospale Bugare i pretera ih kao zarobljenike Srbima.
Kad je reč o kuvarskim kazanima i dostavi hrane ratnicima u rovove na vatrenoj liniji, od Stanimira je ostao i ovaj zapis u pomenutom „Raskovniku“:
„Bugarsko mitraljesko gnezdo na Golom bilu, kojem nismo ništa mogli, sprečavalo je naše kuvare da nam donesu hranu na položaj. Smislimo kako da im doskočimo. Kuvari pod brdom natovare kazane sa hranom na magarad, na svako magare po kazan, pa ih napujdaju ka nama. Mi ih dočekamo, uzmemo hranu, pa magarad s praznim kazanima najurimo ka našim kuvarima. Bilo mi se smučilo da sedim u rovu i strepim od tog mitraljeza, pa viknem: ’Junaci, ko će sa mnom da sredimo onog lopova gore’?! Jave se šestorica te mi – bilo je uoči Božića – dopuzasmo do gnezda i bombama ga uništimo, a preživele iz odeljenja mitraljezaca zarobimo”.
Osim što je zarobio toliko neprijateljskih ratnika, Stanimir je sa još jednim borcem doveo dva „živa jezika”, zarobivši ih na bugarskoj mrtvoj straži. Svojim delima je zaradio Karađorđevu zvezdu, a kad je vest o njegovim podvizima doprla do saveznika Francuza, odlikovan je i Legijom časti.
– I moj otac Milosav, Stanimirov brat, solunac, vratio se živ iz rata sa četiri medalje koje čuvam. A kad sam, mnogo godina kasnije, sa grupom potomaka takovskih ratnika otišao da posetim Zejtinlik, čuvar groblja je pitao da li među nama ima ko od Ralovića. Javio sam se i on me je odveo do mesta na kojem je na pločici bilo ispisano ime drugog strica Tihomira. On je bio poznati trgovac u Beogradu, ali mu se, 1914. godine, izgubio svaki trag. Tek tada sam saznao da je i najstariji među braćom prešao Albaniju i poginuo na Solunskom frontu – ispričao nam je Stanimirov sinovac Miloš (85).
Vredno je, najzad, zabeležiti i događaj iz prve sedmice maja 1933. godine, o čemu smo čuli od Saše Marušića, kustosa Muzeja rudničko-takovskog kraja:
– Te godine je u Milanovcu osveštana nova škola čiji je ktitor bio kralj Aleksandar Prvi (škola nosi njegovo ime). Kralj je lično prisustvovao svečanosti i od Stanimira primio raport u ime okupljenih preživelih takovskih solunaca. Kralj je, očito, poznavao Stanimira iz ratnih dana, znao je i za njegove simpatije prema Apisu i „crnorukašima” i nije mu to zaboravio. Rukujući se i razgovarajući sa njim, pokazao je prstom na Legiju časti koja je, sa ostalim ordenjem, krasila Stanimirova prsa, i pitao ga: „Misliš li da si to zaslužio?”.
Stanimir se upokojio u devetoj deceniji života, bavio se zemljoradnjom, a ostao je poznat i kao kaldrmdžija. Potomci tvrde da je pola ulica tadašnjeg Milanovca, dok još nije bilo ni stope asfalta, svojim rukama pokaldrmisao. Milanovac se danas višestruko proširio na atar sela Brusnice, pa u kraju gde su Ralovići jedna ulica nosi Stanimirovo ime.
Boško Lomović
objavljeno: 30.11.2014.
