Izvor: Glas javnosti, 19.Jan.2009, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nezaboravni Ahtisari
„Ako Srbija namerava da preživi, mora se praviti da je mrtva“, rekao je ambasador moćne države svojim probranim srpskim prijateljima. Jedan zabrinuti srpski evropejac rekao je da je to pametan savet, ali da i Srbija, ponekad, mora da živne, jer bi narod koji teško podnosi mrtvilo u kom Srbija bitiše mogao da se uznemiri. „Kako to da razumem“, pita njegova ekselencija, „nameravate li da kažete da je uticaj Rusije u Srbiji pojačan.“ Svi junaci nikom ponikoše, ali srećom, u društvu >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << je bio i provereni ambasadorov prijatelj, dobar evropejac i tri puta godišnje, o Božiću, Vaskrsu i svojoj krsnoj slavi, dokazani pravoslavac. Taj smeli čovek, i filozof, razgovara sa moćnim ambasadorom kao da su zajedno čuvali ovce, a nisu.
„Vi se“, kaže filozof i ugledni demokrator, „ponašate prema nama potcenjivački, Fincima delite Nobelovu nagradu za mir, Turci i Grci dobijaju Nobelovu nagradu za književnost, a nama pljusnete po neku Legiju časti, a očekujete od nas da budemo bolji od Finaca, Grka i Turaka. To je, blago rečeno, nepravedno.“
Ambasador se vadi kako zna i ume, onako diplomatski jer je diplomata, i engleski, jer taj jezik mu je maternji kao Crnogorcima crnogorski.
„Videćemo da li se može nešto učiniti da neko od vas dobije Nobelovu nagrade za mir, a što se tiče nagrade za književnost, razgovarajte sa Šveđanima.“
Ali, naš filozof i demokrator se razgoropadio. „Niste prema nama pravedni. Koliko smo se puta, po vašem savetu, odricali Rusije? Pitate da li je uticaj Rusije u Srbiji pojačan. Zar je uticaj Rusije pojačan samo u Srbiji? Ko je prvi počeo hladni rat sa Rusijom i osporio ugovor o ruskom gasu? Nekoliko naših ljudi. A koga vi sad forsirate? Ukrajinu i Juščenka. Gde je priznanje našim ljudima, prvoborcima u sumnjičenju Rusije?“
NJegova ekselencija razmišlja.
„Ne zameram vam što ste oštri. Ali, nismo ni mi naivni. Mi, evo, već nekoliko godina imamo podatke da se broj putinovaca u Srbiji povećava, a broj bušovaca smanjuje. Hteo ne hteo, priznajem da to doživljavam kao lični, a malčice i vaš, neuspeh. Što se tiče Juščenka, morate priznati da se on, uprkos tome što je Putinu nadohvat ruke, dobro drži.“
Jedna dama je cvrcnula i koristi priliku da se umeša u razgovor:
„Ja sam, kao što se zna, ekselencijo, čvrsta bušovka. Bila sam kad je bilo najteže klintonovka i blerovka, sad sam obamovka i sarkozijevka, ali plašim se da vi ne uviđate u kakvim smo neprilikama mi koji se borimo za preobraženje zaostale Srbije!“
„Šta vam se dogodilo, draga gospođo“, pita njegova ekselencija. Cvrcnuta bušovka kaže da su ugrožena njena ljudska prava. Filozof joj ohrabrujući namiguje.
„Juče sam“, kaže klintonovka, „večerala u jednom klubu. Jedan moj prijatelj, od juče bivši, obrušio se na gospodina Čanka zbog geografske karte po kojoj je Vojvodina već republika. Ja branim gospodina Čanka. Kažem: Vojvodina još nije republika, ali biće. A jutros sam dobila preteće pismo. Malo ti je, kaže pismo, što si bušovka i klintonovka, sad si i čankoliska, mi ćemo te...“
Pismo se završava sa te tri tačke. Mlada bušovka se ježi pomišljajući šta će joj raditi.
Ambasador vodi filozofa na stranu.
„Razgovaraću sa francuskim kolegom o Legiji časti, a sa Sorošem da joj doturi neku nagradu.“
Filozof je zadovoljan. Sporo ide, ali ipak ide. Korak po korak, eto jednoga dana i Nobelove nagrade za mir. Filozof uporno uči uznemirenu Srbiju da bude razumna i ravnodušna i nada se da će se, baš on, priključiti Ahtisariju.
