Izvor: Politika, 01.Feb.2014, 22:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nevidljivi za državu
Porodica Veličković iz Vranja s dve plate i tri kćeri jedva preživljava
Snežana Veličković (49) ovih dana treba da primi majsku platu koja iznosi 13.400 dinara. Ova četrdesetdevetogodišnja radnica holding kompanije „Jumko” nalazi se pred nerešivim problemom – da li prvo da otplati deo duga od 500 evra koje je njen suprug uzeo na zajam od zaove ili da odnese 200 franaka svojoj tetki koja joj je pozajmila novac pre godinu dana. Ali tu nije kraj obavezama: od plate >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koja vredi manje od 100 evra treba da plati i drva vredna 260 evra kojima se njena porodica grejala još prošle zime, da 5.000 dinara odnese u prodavnicu u kojoj uzima namirnice „na crtu”, a ne sme da zaboravi ni komšinicu od koje je nedavno pozajmila 2.000 dinara kako bi kupila paket najosnovnije higijene za kuću.
– Dugujemo i bogu i ljudima – kroz suze priča Snežana i gorko konstatuje: – Sreća je u nesreći to što nemamo centralno grejanje, internet, kablovsku televiziju i kanalizaciju, pa ne moram da plaćam i te račune. Vodimo računa da struju plaćamo na vreme kako deca ne bi morala da uče u mraku.
Na platu svog supruga Slađana Veličkovića, koji je zaposlen u kompaniji „Simpo” i koja iznosi 22.000 dinara, ova porodica ne može da računa – ona je unapred potrošena na kredite koje su uzeli za školovanje kćerki. Najstarija od njih već godinu dana ima diplomu menadžera i deli sudbinu 200.000 mladih osoba u našoj zemlji koje nemaju radnu knjižicu. Iako je nezaposlena, za njenu fakultetsku diplomu, zbog kredita koji je podignut ranije, mora da se izdvaja 7.200 dinara mesečno još godinu dana.
Iz kućnog budžeta mora da se namiri i mesečna rata kredita od 80.000 dinara koji je uzet za školovanje srednje kćerke, koja takođe ne može da pronađe posao. Tek kada se otplati kredit za njihovo školovanje, o fakultetu možda može da razmišlja najmlađa kći koja je pre dve godine završila srednju veterinarsku školu.
– Mnogi prijatelji mi kažu: „Učlani se u neku partiju, kako ćeš da zaposliš decu?”, a ja ne želim da se politički angažujem da bi one dobile radnu knjižicu. Ali, sve mi je teže da decu gledam u oči. Ceo život sam im govorila da je njihov jedini zadatak da vredno uče i odricala se svega kako bih njih izvela na pravi put. Sada shvatam da sam ih izvela na put gladi i nemaštine – govori Snežana sa mnogo tuge.
Plata njenog supruga kasni „samo” tri meseca, a kada se izdvoje troškovi za kredit, komunalije i lekove, ovoj petočlanoj porodici ostaje svega nekoliko hiljada dinara. Zbog toga su više gladni nego siti...
– Ni sama više ne znam kako se dovijam. Hleb mesim sama, a na trpezu uglavnom iznosim kupus, krompir i pasulj. Od jednog kilograma mesa napravim tri-četiri ručka, ali uglavnom jedemo posna jela – bio post ili ne. Imam sreću što sam, uz malu prizemnu kuću, od oca dobila u nasleđe i mali plac na kojem uzgajamo povrće, pa je trpeza malo obimnija od proleća do jeseni – priča Snežana.
Ovoj majci najveći bol zadaje stanje najmlađe kćeri. Nju mora da vodi na Institut za mentalno zdravlje u Beogradu, a povratna autobuska karta košta 3.400 dinara. Trošak se duplira, jer na put moraju zajedno. Kada se tome doda i činjenica da tokom boravka u Beogradu moraju nešto da pojedu i popiju, samo za jednu posetu zdravstvenoj ustanovi u Beogradu moraju da nađu oko 9.000 dinara. Za ovu majku, ta cifra je nestvarna koliko i sneg u avgustu. Jedva uspeva da izdvoji novac za kupovinu lekova koje njeno dete mora da uzima.
Ni tu mukama teskobnog života nije kraj. Firma u kojoj radi nije joj overila zdravstvenu knjižicu već deset meseci, pa je Snežana je prinuđena da sama smanji doze lekova koje joj je prepisao lekar i da za njih izdvoji „samo” 1.500 dinara.
Ovu majku troje dece čeka i operacija kuka na Institutu za ortopediju na Banjici, ali strepi da novonastali „birokratski” problemi ne odlože dugočekanu operaciju.
Na pitanje da li dobijaju neku socijalnu pomoć, Snežana vrti glavom i kaže:
– Mi za državu nismo socijalni slučajevi. Oboje smo zaposleni i zbog toga je naša patnja za državu nevidljiva.
Katarina Đorđević
objavljeno: 02.02.2014
