Izvor: Politika, 25.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nevidljiva pojeftinjenja
Koordinator u Ministarstvu finansija Milan Parivodić izjavio je pre neki dan da će, prema projekcijama tog resora, planirana inflacija u Srbiji za narednu godinu biti 7,5 odsto, dok će ove biti ispod osam procenata, što je niže od projektovanih 9,3 odsto. Lane su cene na malo bile svih 17,7 procenata. Uspeh? Veliki. Ali, i sa tom stopom smo rekorderi u Evropi.
Jeste stopa inflacije prepolovljena, ali to obični građani, teško mogu da osete. Njihov subjektivan doživljaj standarda >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i cena robe koju svakodnevno pazare, nisu puki odraz statističke metodologije snimanja cena na malo. Iako nije reč o sistemu, u kome meso poskupi 20, ali zato lokomotive pojevtine 50 procenata, pa je stopa inflacije, ipak, podnošljiva, praćenje ukupnog kretanja cena i naš doživljaj svega toga mnogo je složeniji od ove priče. Otuda i neverica u ono što se dešava. Za ilustraciju samo dva primera.
Već nedeljama cena goriva pada. Benzin je uveliko ispod 80 dinara. Tačnije, bezolovni staje 78,60 dinara. Do pre neki mesec bio je i svih 88 dinara. To je uočljivo bez svake sumnje.
Dinar i ovih dana jača. Kupovni kurs evra je bio ispod 80 dinara. Vidljivo? Kako da ne. Samo kada bi bilo dinara.
To su samo dva primera pada cena. Dok pojevtinjenja goriva direktno utiču na opšti indeks cena, pa se susrećemo i sa deflatornim kretanjima, kurs evra igra posrednu, sasvim drugačiju ulogu – trebalo bi da blagotvorno deluje na troškove uvoznika. Pošto su devizni izdaci manji, trebalo bi i cene robe koja se uvozi, ili u sebi ima visoko učešće stranih materijala, da kliznu nadole. Bar u onoj meri koliko je evro pao – od 10 do 12 procenata – a da, pri tome, nisu eskalirali neki drugi troškovi, jer i cene transporta (goriva) su pale.
Naše tržište to ne registruje, a još manje potrošači. Zbog toga je veoma zanimljiva i nedavna izjava ministra za trgovinu, turizam i usluge Srbije Bojana Dimitrijevića u Privrednoj komori Srbije. Prema agencijskom izveštaju, ministar Dimitrijević je rekao: "U Srbiji postoje dominantni igrači na tržištu, ali to ne znači da su oni monopolisti, već je loše ukoliko te kompanije narušavaju i otežavaju konkurenciju. Kompanija 'Delta M' od 100 najtraženijih artikala u Beogradu proda oko 40 odsto, dok je na teritoriji Srbije njen tržišni udeo oko 12 procenata".
Rasprava o tome da li je ova firma dominantna ili je monopolista trajaće, verovatno, ne samo zbog naših propisa i nepreciznih merila, koliko i ona sama, bez konačnog zaključka, ali se i bez toga, opet, prema rečima ministra Dimitrijevića, "kompanija koja kontroliše više od četvrtine tržišta smatra se dominantnom, a polumonopolski položaj ima ukoliko 'drži' više od 50 odsto tržišta". Ministar je sem toga objasnio da "preduzeće koje pokriva više od 40 odsto tržišta mora da dokazuje da ne zloupotrebljava svoju monopolsku poziciju na tržištu". Kome? Državi koja je to dopustila.
Da li se u i ovom obrazloženju može pronaći delić odgovora na pitanje – kome verovati. Statističarima, koji tvrde da cene padaju, ili svojim očima i otanjenom budžetu koji to ne primećuju?
Biće, kao i uvek do sada, da je istina negde na sredini. Dominantnim domaćim igračima (monopolima) na našem tržištu nije mnogo stalo da njihove cene osetno krenu naniže, jer ih na to niko, a ponajmanje slaba konkurencija, ne goni. I to ne samo kada je u pitanju hrana. Učiniće samo to onda kada im neko sa osetno nižim cenama zakuca na vrata, a takvih najava, bar za sada, još nema. Svedoci smo, istina, da se ukrupnjuju samo domaći sa pojedinim, već prisutnim susednim igračima. Zato dominantni i dominiraju.
Slobodan Kostić
[objavljeno: 25/11/2006]
