Izvor: Blic, 10.Jul.2009, 06:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nevesela godišnjica „krizne vlade“
Ko je bio u prilici da 6. jula ove godine prati raspravu u hrvatskom Saboru povodom ostavke premijera Ive Sanadera, odnosno izbora nove vlade, a prethodno nije bio upoznat sa stanjem u hrvatskoj ekonomiji i društvu, bio je dvostruko iznenađen. Prvo, zato što je saznao da se hrvatska ekonomija i društvo u celini nalaze u dramatičnoj krizi koja ozbiljno preti krahom, praktično bankrotom ne samo privrede, već i države. Drugi razlog je zabrinjavajuća sličnost ili istovetnost vrste i težine >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ekonomskih, socijalnih i drugih problema u Hrvatskoj i Srbiji. To upoređenje se neminovno nametalo i zbog toga što je sutradan, 7. jula, obeležavana godina dana rada aktuelne Vlade Srbije.
Prema raspravi u hrvatskom Saboru, duboka ekonomska kriza i recesija u Hrvatskoj ogledaju se u sledećem: ogromna spoljna prezaduženost države (oko 40 milijardi evra); nelikvidnost većine preduzeća; najveći pad bruto društvenog proizvoda u regionu (6,7 odsto); veliki pad industrijske proizvodnje i izvoza, a porast uvoza, uz pravu poplavu tajkunskih trgovinskih lanaca; veliki budžetski deficit i porast javne potrošnje; pad životnog standarda ogromne većine građana i porast nezaposlenosti. Tu su, naravno, i veoma raširena korupcija i organizovani kriminal, naročito u sferi javnih nabavki, kao i sprega vlasti i tajkuna; neefikasno, „paralisano” pravosuđe koje je pod jakim uticajem politike. Najzad, velike, za sada nepremostive prepreke na putu ka EU, pre svega zbog graničnog spora sa Slovenijom.
Velika sličnost ili istovetnost glavnih ekonomskih i drugih problema Hrvatske i Srbije (a ne, na primer, Slovenije), posledica je proteklog građanskog rata, propasti ekonomije, unutrašnje pljačke, korupcije i organizovanog kriminala. Naravno, kada se u tako bolesno društvo i ekonomiju prelije i velika svetska ekonomska kriza, onda je to samo korak do prave ekonomske i društvene katastrofe.
Jednogodišnji učinak Vlade Srbije, po oceni privrednika i ekonomskih stručnjaka, mogao bi dobiti vrlo skromnu prelaznu ocenu. Pri tom, i jedni i drugi ukazuju i na veoma negativan uticaj svetske ekonomske krize na srpsku ekonomiju, čiji „dolazak” u Srbiju se poklopio sa početkom mandata nove vlade. Ali, postoji i njihov dosta visok stepen saglasnosti o tome da je Vlada Srbije, bez obzira na kašnjenje i polovičnost pojedinih važnih antikriznih ekonomskih mera, skromne devizne rezerve i na razne sporne koalicione kompromise (penzije i sl.), u postojećim, krajnje nepovoljnim okolnostima, postigla u osnovi pozitivne globalne ekonomske efekte. Oni se prvenstveno ogledaju u stabilizaciji kursa dinara (uz bitan doprinos Narodne banke Srbije), sistemu subvencionisanja kredita, odnosno kamata za preduzeća, nastavku gradnje putnog koridora 10, kao i zaustavljanju rasta, čak i smanjenju javne potrošnje. Istovremeno se, s razlogom, Vladi zamera što nije energičnije i blagovremeno delovala protiv politike zelenaških bankarskih kamata i marži, protiv sive (neoporezovane) ekonomije i ogromne korupcije u javnom sektoru. Primera radi, finansijski gubici države zbog korupcije u javnim nabavkama i zbog nenaplaćenih poreza i doprinosa otprilike su na nivou velikog budžetskog deficita koji se sada pokriva smanjenjem, odnosno dodatnim oporezivanjem plata u javnom sektoru, zajmom od MMF-a, poskupljenjem goriva itd. Takođe, država i privreda su prezaduženi u inostranstvu, što je vrlo opasan dugoročni problem.
Iako se skroman učinak Vlade jednim delom može pravdati uticajem svetske ekonomske krize, to ne umanjuje težinu unutrašnje ekonomske krize, a naročito socijalne probleme ogromne većine građana Srbije koji jedva sastavljaju kraj s krajem. A ti isti građani svakodnevno preko medija mogu da vide basnoslovno bogate srpske tajkune kako se baškare i uživaju na svojim desetinama miliona evra plaćenim jahtama. Zato bi se moglo reći da je stalno povećavanje jaza između novokomponovane, dobrim delom ratnoprofiterske i ekstraprofiterske klase kapitalista s jedne, i ogromne većine građana Srbije, s druge strane, najveća strateška greška i greh postoktobarskih vlasti do današnjih dana. A upravo vreme duboke ekonomske i društvene krize prava je prilika da se poreskim i drugim merama države ostvari značajna preraspodela društvenog bogatstva i ravnomerno podeli teret krize. Takođe, ostaje gorak utisak iz protekle godine o ogromnom raskoraku između svakodnevne jalove verbalne „borbe” vladajuće „elite” protiv korupcije i beznačajnih praktičnih rezultata. Zbog sprege ekonomskih interesa pripadnika vladajuće partijske i državne „elite” i tajkuna, ključne antikorupcijske institucije se i dalje faktički na razne načine sputavaju u svom radu (Savet za borbu protiv korupcije, Državna revizorska institucija, Uprava za javne nabavke i dr.), što pogoduje širenju korupcije.
Najzad, iako je aktuelna vlada stupila na dužnost neposredno posle protivpravnog proglašenja nezavisnosti Kosova, može se reći da je u izuzetno teškim međunarodnim uslovima spoljna politika Srbije u osnovi bila uspešna. Naravno, na putu ka statusu kandidata za članstvo u EU Srbija narednih meseci mora da savlada brojne i vrlo ozbiljne prepreke, čiji spisak se ne iscrpljuje okončanjem saradnje sa Hagom. Za ostvarivanje toga cilja veoma je bitno očuvanje postojećeg koalicionog saveza, odnosno opstanak sadašnje vlade, uz sva njena objektivna i subjektivna, odnosno personalna ograničenja, pa i česte sukobe interesa koalicionih partnera.
