Izvor: Blic, 30.Apr.2015, 21:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neverovatna priča o naučniku koji je bio opsednut starenjem i njegovom suludom eksperimentu
Roj Li Volford je još kao tinejdžer bio opsednut starenjem. Ovaj glumac, pisac i avanturista pratio je najnovija saznanja o produžetku životnog veka putem smanjenja unosa kalorija. U ranim 1990-im godinama ukazala mu se prilika da bude deo projekta koji će iz korena promeniti njegovu karijeru i život u celini: prijavio se da bude glavni lekar u “Biosferi 2”, zemaljskoj “svemirskoj stanici” u pustinji severno od Tusona (Arizona).
Projekat je finansirao pustolov i bogati >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << naslednik naftne imperije Ed Bas, a reč je o zastakljenom terarijumu površine od oko jednog hektara, zamišljenom kao replika najvažnijih ekosistema na Zemlji.
Volford i još sedam “teranauta” proveli su dve godine u hermetički zatvorenom prostoru, gde su se hranili samo namirnicama koje su proizvodili u svojim ogromnim organskim vrtovima i uzgajalištu ribe.
Voda i vazduh nisu dolazili spolja, već su reciklirani unutar ekosistema. Kada je “posada” 26. septembra 1991. ušla u Biosferu, Volford je izgledao veoma impresivno u svojoj uniformi u stilu "Ratova zvezda", sa špicastim ušima nalik na gospodina Spoka i sjajnom ćelom poput kapetana Pikarda, ali se situacija neočekivano promenila kada su naučnici shvatili da ne mogu da proizvedu dovoljno namirnica da bi se prehranili.
Volford je prepoznao savršenu priliku da prouči kako na čoveka utiče smanjenje unosa kalorija, pa su učesnici eksperimenta od tada unosili manje od stotinu kalorija dnevno.
“Zdravo izgladnjivanje” značilo je da im se ishrana sastojala od mnogo voća (gajili su banane, papaje i kumkvat), raznih vrsta povrća, oraštastih plodova i mahunarki, kao i male količine jaja, ribe, piletine i kozjeg mleka.
Samo deset odsto kalorija poticalo je od masti, a meso su jeli samo nedeljom. Sve to je trebalo da im da snagu da izdrže osamdesetočasovnu radnu nedelju, u kojoj su se bavili napornim fizičkim poslovima, kao što je gajenje žitarica, održavanje opreme, obrezivanje loze, pentranje uz zidove od armiranog stakla i čišćenje akvarijuma u ronilačkoj opremi.
Zbog toga nije ni čudo što su gubili težinu munjevitom brzinom. Prosečan indeks telesne mase (BMI) pao im je ispod 20, a jedan član tima izgubio je čak 26 kilograma.
Mršavili su toliko brzo da se pojavila bojazan da se u njihovom organizmu nagomilavaju toksini. Volford je ustanovio da je zaista tako, ali to nije jedini problem koji su izazvali strog režim ishrane i naporan fizički rad: počeli su da gladuju.
Posle svakog obroka bi olizali tanjir kako ne bi izgubili nijednu dragocenu kaloriju. Najukusniju namirnicu na meniju, bananu, držali su pod ključem. Izgladneli teranauti čežnjivo su kroz dvogled posmatrali turiste kako jedu viršle na uličnom štandu.
Njihov izlazak iz “Biosfere” u septembru 1993. obeležen je uz veliku pompu, ali oni su osetili ogromno olakšanje.
Iako su u projekat ušli puni optimizma, tokom dve godine “zatočeništva” podelili su se u zaraćene frakcije, a slaba ishrana ni najmanje nije doprinela podizanju morala. Atmosfera zategnutosti u zatvorenom prostoru poslužila je kao inspiracija za rijaliti program “Veliki Brat”.
Za Volforda je kraj “Biosfere” bio i početak mračnog poglavlja u njegovom životu. Kada je ušao u kapsulu bio je živahan i u dobroj fizičkoj kondiciji i delovao je mnogo mlađe od 67 godina, koliko je tada imao. Dve godine u “Biosferi” iscrple su njegov organizam. Telo mu je delovalo iznureno, a oči upale.
Kada je izašao, imao je samo 65 kilograma, a kasnije je izgubio još 11 kilograma i izgledao još stariji nego na slici snimljenoj po završetku projekta.
Najozbiljnije posledice, međutim, nisu bile vidljive spolja. Šest meseci posle napuštanja “Biosfere”, Volford je pao u duboku depresiju i odao se alkoholizmu. Tokom eksperimenta je povredio kičmu i u početku je jedva hodao.
Promene su se očigledno desile i u njegovom mozgu: samo tri godine po okončanju projekta, dešavalo se da se najednom ukoči i padne na zemlju. Morao je da nabavi hodalicu.
I pored svega toga, sačuvao je bistar um i nastavio da se pridržava strogog režima ishrane, jer je bio uveren da on usporava napredovanje bolesti. Godine 2001. izjavio je u jednoj TV-emisiji da mu je smanjenje unosa kalorija “produžilo život”.
Video-snimak zabeležen iste godine ilustruje šokantnu istinu: samo deset godina posle ulaska u "Biosferu", korpulentnije izdanje kapetana Žan-Lika Pikarda pretvorilo se u pogrbljenog, drhtavog starca, koji jedva može da hoda bez tuđe pomoći.
Tada mu je već bila otkrivena Lu-Gerigova bolest, od koje je preminuo 2004. godine. Iako nije uspeo da pobegne od smrti, možda je za utehu činjenica da je njegovih 79 godina života bilo ispunjenije nego tri života većine “običnih smrtnika”.
.jpg)
