Izvor: Politika, 19.Dec.2012, 12:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neuhvatljivi dometi rušenja tezge sa povrćem
Gde je Tunis dve godine od početka „arapskog proleća”
Počelo je pod krošnjama trga u zabitom gradu Sidi Buzid gde je mladi Muhamed Buazizi bez dozvole prodavao voće i povrće. Uvređen što su mu kolica prevrnuta, što je pred svima dobio šamar od žene iz komunalne inspekcije i što niko nije hteo da čuje šta on ima da kaže, mladić se spalio.
Oganj je označio početak revolucija još nedokučivog dometa koje će u istoriji biti zabeležene kao „arapsko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << proleće”. Spontani socijalni i politički bunt pokrenut u učmaloj unutrašnjosti Tunisa neočekivanom brzinom će se proširiti arapskim svetom, decenijama odviknutim od zahteva za promenama.
Neki regionalni despoti će pasti, drugi će se spasti. Negde će dani gneva proći bez žrtava, a drugde sa hiljadama žrtava.
Već 4. decembra 2010. tenzija se iz Sidi Buzida proširila zemljom i preselila za glavni grad Tunis prisiljavajući sekularnog predsednika Zin el Abidin Ben Alija da početkom 2011. pobegne za Saudijsku Arabiju.
Tunišani su, koliko očarani, bili i zateknuti izvojevanom slobodom. Ispostaviće se, kao kasnije u Egiptu, Jemenu ili Libiji, da je mnogo lakše osloboditi se despota nego izgraditi demokratsko društvo.
Posle izbora održanih oktobra 2011. islamistička stranka An Nahda postaje najjača politička snaga u zemlji, obećavajući da će, u koaliciji sa još dve partije, vladati Tunisom po ugledu na umerene islamiste iz Turske koji sebe nazivaju „demohrišćanima muslimanskog sveta”.
Zemlja je podeljena. Na jednoj strani su Tunišani koji su revoluciju doživeli kao priliku da ispolje svoj verski identitet zabranjivan i u vreme svrgnutog despota Ben Alija i u vreme prvog predsednika Habiba Burgibe.
Na drugoj je frankofonska elita, urbana liberalna inteligencija, umetnici, poslovni ljudi koji pažljivo čuvaju sekularne principe i smatraju da je kraj diktature prilika da se prošire horizonti političkih i ličnih sloboda.
Strahuju da bi islamizacija, u kojoj učestvuju i radikalni salafisti koji žele Kuran za ustav, mogla da uništi tradiciju društva u kome su, recimo, žene imale najveća prava u arapskom svetu. Plaše se osvete islamista koje su autokrate decenijama proganjale kako bi se dodvorile Zapadu.
Polarizacija unosi sve više tenzije u zemlju koja je ekonomski neobnovljena, nezaposlena i neizmenjeno siromašna. Korupcija, koja je bila jedan od motive pobune, danas je gora nego što je bila.
Socijalna tenzija ne popušta. Uprkos vanrednom stanju koje je produženo do kraja januara, obnovljeni su ulični sukobi. Islamisti su u novembru svoje aktiviste izvodili na ulice, kao što su dva meseca pre toga žestoko protestovali protiv Amerike povodom spornog filma o islamu kada su u sukobima poginule četiri osobe.
Demonizacija ultrakonzervativnih salafista je greška koja bi mogla da vodi njihovom usponu na vlast, upozorava lider En Nahde Rašid Ganuši, koga opozicija optužuje da nije tako umeren kako želi da se predstavi.
U provinciji Silijana na severu zemlje, policija je nedavno protiv sindikalaca UGTT vodila višednevne ulične borbe u kojim je povređeno više od 300 osoba.
Umesto da pomogne stišavanju, sporazum sindikata i vlade o povećanju zarada za šest odsto samo je razbuktao očekivanja i doveo do poziva na generalni štrajk koji može da produbi krizu jer vlast, koja sindikate optužuje da su leglo starog režima i krajnje levice, već organizuje kontramitinge.
Tunis se vrti u začaranom krugu. Strani investitori, mahom evropski, ne žele da ulažu dok se politička i socijalna situacija ne stabilizuje, ali ona ne može da se stabilizuje bez obnove proizvodnje i otvaranja novih radnih mesta.
Lokalna vina i dalje se služe po tuniskim restoranima, a plaže su preko leta pune bikinija, ali produženi sukobi i dalje se tiču debate o ograničenjima slobode izražavanja koja se ispela u sam vrh političke agende kolevke „arapskog proleća”.
Boško Jakšić
objavljeno: 19.12.2012.
.jpg)
