Izvor: Glas javnosti, 27.Jan.2010, 07:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neuhvatljive bliznakinje
KIKINDA - Za skoro 35 godina aktivnog bavljenja atletikom, pedesetogodišnje bliznakinje Vera i Jela Predojev iz Kikinde pretrčale su na hiljade kilometara. Mnoge njihove vršnjakinje odavno su okačile patike o klin, ali sestre nemaju nameru da u skorije vreme kažu zbogom atletici. U poznim sportskim godinama Veri i Jeli ne manjka želje za dokazivanjem, ali ni odličnih rezultata, koje postižu kao članice naše atletske reprezentacije veterana.
Atletikom se bave od 1974. godine. >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Glas o dugonogim srednjeprugašicama munjevito je stigao do obližnje Sente, u čiji su atletski klub, u to vreme najuspešniji u staroj Jugoslaviji, prešle 1980. godine. U gradu na Tisi ostale su do danas, ali nisu zaboravile ni rodnu Kikindu, u koju dolaze svakog vikenda. Neuhvatljivim bliznakinjama, koje su se vremenom specijalizovale za ultra i super maratone, mnoge rivalke gledale su u leđa. Tako je, kažu, i sa muškarcima.
- Nismo udate, možda zato što muškarci nikako da nas stignu. Da li će se naći neko dovoljno brz i uporan ne znam, ali je sigurno da Vera i ja nećemo skoro prestati da trčimo. Bavićemo se sportom dokle god možemo. Nijedan dan ne možemo da zamislimo bez trčanja. Obično nakon posla trčimo po dvadesetak kilometara. Trčanje je idealan ventil za stres - savetuje Jela, koja je od Vere mlađa sat vremena.
Do 1987. godine bliznakinje su se takmičile na 1.500 i 3.000 metara, ali su vremenom prešle na duže staze.
- Od 1990. godine trčimo na ultra i super maratone. Pet puta smo učestvovale na super maratonu od Beča do Budimpešte i ostvarile dobre rezultate - drugo i treće mesto. Zahvaljujući atletici smo uspele da, bar nakratko, pobegnemo od hiperinflacije i nemaštine. Oprobale smo se i u ultra mataronu - trčanju na sto kilometara ili 12 sati, pa koliko pređeš. Na evropskom Kupu u Segedinu 1994. godine postavila sam državni rekord, jer sam za 12 sati pretrčala 175 kilometara i 600 metara - priseća se Jela.
I Veri je učešće na ultra maratonu ostalo u trajnom sećanju. Priča da je sestri i njoj trebalo mesec dana da se oporave.
- Jedno učešće na ultra maratonu bilo nam je dovoljno da shvatimo kako je to kad ti je duša u nosu. Nakon trke su nam otpali nokti na nogama, a stopala bila puna žuljeva. Nekoliko sedmica nismo mogle da nosimo obuću. Za nas ne bi bio problem da otrčimo do Budimpešte ili Temišvara, pogotovo od kako su ukinute vize, ali da se, kao na takmičenjima, ne borimo protiv štoperice - kaže Vera.
