Izvor: Danas, 18.Feb.2015, 14:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neprijatni vremeplov
Drugarica mi je za rođendan poklonila putovanje. Grand Plaza, Crveno more, sedam dana u mom omiljenom egipatskom raju. Već sam pakovala kofere. Trebalo je da otputujemo početkom marta.
Od kad mi je saopštila to divno iznenađenje, najednom mi je sve bilo lakše. I juranjava za poslom, i računi koji se množe i dahću mi za vratom, i raspored u kom mi se nekad čini da ću prestići samu sebe koliko žurim. Nema veze! Idem i odmoriću se. Sedam dana neću misliti ni o čemu. >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Izležavaću se na blagom suncu koje je u Egiptu u martu savršeno, tetošiće me i ugađati u hotelu, a jedina briga će mi biti koji kupaći kostim da obučem toga dana i koju haljinu za večeru. Plutala sam po ženstvenosti sa pet zvezdica, de luks bezbrižnosti koja me čeka, ol inkluziv opuštanju koje sam zaslužila radeći kao pas, i zahvalnosti što imam takvu prijateljicu.
Aonda se u naš eskapistički paket aranžman nasilno uselila stvarnost. Egipat bombarduje položaje fundamentalista, saznala sam na vestima, u odmazdu za ubistvo dvadeset i jednog egipatskog Kopta kojima su džihadisti ISIS-a na plaži, u raju sličnom onome u koji smo krenule, tek tako odrubili glave.
Šokirane, pozvale smo agenciju da otkažemo putovanje. I najednom setila sam se neprijatnosti koja mi se dogodilo kad sam prvi put krenula u Egipat, dvadeset pet godina ranije. Bilo je to savršeno srećno vreme, gledano iz danjašnje perspektive. Imali smo sve, pa i pare na štednoj knjižici. S namerom da u tom tajanstvenom Orijentu kupim sve što mi padne na pamet, ušla sam u banku u Bulevaru Revolucije. I doživela nestvarnu situaciju: da u banci nemaju da mi isplate moj novac.
Otputovala sam, svejedno, provela se fantastično, i bila kasnije mnogo puta i u Egipta i u raznim drugim delovima Severne Afrike. Zaljubila sam se u to podneblje. Tada, nije me ni razočarao gubitak onih para, imala sam neuporedivo više, koliko me je zaprepastila ta nemoguća sitacija. Ispostaviće se da je bila sitnica u odnosu na potpunu eroziju stvarnosti, kakvu smo doživeli kasnije. Jer već sledeće godine u našoj tadašnjoj zemlji izbio je rat. I ništa više nije bilo kao pre.
Danas, dok moja draga drugarica i ja menjamo destinaciju, osećanje koje me sustiže je strepnja. Ova nemoguća situacija da ne smeš da odeš na odmor tamo gde si hteo, pošto realno možeš završiti odrubljene glave, ima mnogo višu dimenziju. Da, otići ćemo u Pariz, Madrid ili Minhen. Ima toliko lepih gradova u Evropi, koja je još dovoljno bezbedna. Ali, šta ako ni to uskoro više ne bude moguće, zaprepašćena sam novom mišlju? Šta ako igra divova koja je zapalila Bliski Istok dođe i u evropsko dvorište? I šta će biti s Egiptom koji toliko volim?
Ona banka u kojoj je ostao moj novac više ne postoji. I ulici je promenjeno ime. Ne postoji država u kojoj sam živela, nema više ni nas kakvi smo onda bili. Iznenada, ova misao zatvara krug. A kad se krug zatvori, to mora biti na tački odakle je i počelo sve. Što znači da će se život kakav smo poznavali promeniti, opet. I opet će ga srušiti sile posle kojih i to malo preostale lepote na ovom svetu može otići u nepovrat.
.jpg)
