Izvor: Politika, 30.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neprijatelj izbliza
ZASEDANJE GENERALNE SKUPŠTINE Ujedinjenih nacija već poodavno je postalo ritualno godišnje okupljanje šefova država ili vlada. Njihova "debata" za govornicom je prilika da se mnogo toga kaže, ali malo šta u svetu promeni.
Ipak, svake godine nekome je i ovaj ritual izuzetno važan. Ovoga puta pre svega nama: u Njujorku su i naš šef države i predsednik vlade. Njihova nastojanja da sagovornike tamo ubede u opravdanost pozicije Srbije kad je reč o statusu Kosova i Metohije u (veoma) bliskoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << budućnosti nimalo nisu ritualna. Ostaje da se vidi koliko će biti uspešna, s obzirom na to da je mnogo toga voljom najmoćnije države danas, Amerike, već unapred određeno. A moćni su retko kad voljni da popuste pred snagom argumenata – radije koriste argumente snage.
Generalna skupština, uz to, svake godine ima i ponekog negativnog junaka. U sećanju je lupanje cipelom po govornici Nikite Hruščova; dok je dolazio Kastro i on je uvek bio povod za negativan publicitet. Boravak na američkom tlu (mada učesnici zasedanja u Njujorku nisu i u poseti Americi – međunarodno pravo i diplomatski prokol dozvoljavaju im da se kreću samo u krugu poluprečnika 40 kilometara od srca Menhetna) – lane je za tiradu protiv Amerike iskoristio njen protivnik sa istog kontinenta, venecuelanski predsednik Ugo Čaves, a u istoj ulozi ovoga puta je iranski šef države Mahmud Ahmadinežad.
AMERIKANCI SU TAKO DOBILI PRILIKU da svog neprijatelja analiziraju izbliza. Ahmadinežad je, naime, pozvan da održi govor i pred studentima i profesorima Kolumbija univerziteta: ustupanje govornice državnicima sa svih meridijana tradicija je ove akademske institucije. Iako je ta pozivnica bila povod za žestoke, pa na momente i histerične debate u Americi, odbranjena je neophodnošću da se ispoštuje princip slobode govora.
Ta sloboda je omogućila i da i dobrodošlica koju je izgovorio dekan univerziteta bude nimalo gostoljubiva. "Gospodine predsedniče, vi ste sitan i okrutni diktator", rekao je u svojoj "pozdravnoj" reči profesor Li Bilinger. "Vi ste ili bezobrazni provokator, ili zapanjujuće neobrazovani."
Ahmadinežad se na ovo namrštio, ali nije zbunio. Ono što je govorio izazvalo je proteste (ali i poneki aplauz). Sigurno je jedino da se Amerikancima nije dopalo. "Ako ste vi upravo isprobali petu generaciju atomskih bombi, kako onda možete da osporavate one koji samo žele nuklearnu energiju", rekao je, između ostalog. Demantovao je međutim da Iran želi sopstvenu bombu. "Ja mislim da su političari koji žele atomsko oružje politički zaostali, retardirani". Zahtevao je da se holokaust, "još prouči", ali i napomenuo da Palestinci ne treba da budu ti koji plaćaju cenu za taj pogrom Jevreja u nacističkim logorima. Poželeo je i da, "u znak respekta prema tragičnom događaju", položi venac na mesto srušenih kula Svetskog trgovinskog centra, ali mu domaćini to nisu dozvolili "iz bezbednosnih razloga". On je, u američkim očima, bio i ostao šef države koja sponzoriše terorizam.
KLIMATSKE PROMENE su inače glavna tema ovogodišnje Generalne skupštine, ali razgovor o tome protekao je u uverenju da je u stvari miniran posebnim sastankom koji je o istoj temi nekako u isto vreme organizovao američki predsednik. Ni jedan ni drugi skup nije doneo ništa suštinsko: rešavanje problema globalnog zagrevanja koje podstiču velike industrije odloženo je za neko drugo vreme. Nije pomogao ni vapaj bivšeg češkog predsednika Havela da "nije ugrožena planeta, nego da smo ugroženi mi".
IZNENADNA POBUNA U BURMI (Mjanmar), takođe je bila na prvim stranama minule sedmice. Počelo je naizgled benignim protestom zbog talasa poskupljenja svega i svačega (pošto je prethodno ukinuto subvencionisanje goriva), da bi potom eskaliralo u masovnu pobunu u čijim prvim redovima su budistički sveštenici. Zbog boje njihovih odora, protest je već dobio epitet "šafran revolucije".
Ovo je prvi izliv masovnog nezadovoljstva od sloma prodemokratskog pokreta koji je opstajavao od 1988. do 1990, kada vojna hunta (razni generali su na vlasti tamo još od 1962.) nije priznala izbornu pobedu opozicije koju je predvodila Aung Son Sju Kji, dobitnica Nobelove nagrade za mir, od tada u gotovo neprekidnom kućnom pritvoru.
Prethodni protesti ugušeni su u krvi, sa više od tri hiljade poginulih. Sličan scenario očekuje se i ovoga puta: prvo narod ustane protiv režima, a onda se režim okrene protiv naroda. Hunta nema druge opcije do upotrebe sile, a narod drugog izbora sem da pokaže šta (ne) želi. Dilema je samo ko će biti uporniji. U Burmi inače ima oko 400.000 budističkih sveštenika, dok je hunti na raspolaganju isto toliko vojnika. Za razliku od sveštenika, oni su naoružani.
[objavljeno: 30/09/2007]
