Izvor: Danas, 10.Sep.2014, 22:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nepotpuni katalog izložbe
Pošto ni v. d. upravnica Narodne biblioteke Srbije, kao ni ministar kulture i informisanja, ni posle više od mesec dana nisu našli za shodno da odgovore na ovaj dopis, želim da s ovim upoznam i javnost.
Poštovana gospođo Jančić, obraćam Vam se u ime potomaka profesora Kolendića, tj, trojice unuka, koji svi žive u Beogradu. Želimo da pohvalimo vrlo dobro priređenu izložbu, kao i katalog, pisan sa znanjem i poštovanjem - uz neke primedbe.
Drago nam je što >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << je posle više od četrdeset godina - od kada je porodica odlučila da kompletnu građu koju je naš deda skupljao tokom više od šest decenija naučnog rada preda Narodnoj biblioteci - deo te neprocenjive zbirke postao dostupan i široj javnosti. Iskreno nam je žao što se niko od organizatora izložbe nije setio da nas pozove na otvaranje izložbe, a kamoli informiše o pripremama za izložbu, jer bismo svakako mogli da nekim podacima obogatimo katalog. A nije nas bilo teško naći:
Najmlađi unuk, Petar Kolendić, samostalni je stručni savetnik i doktorand na Mašinskom fakultetu u Beogradu. Najstariji, primarijus dr. Petar Buždon, profesor je beogradskog Medicinskog fakulteta u penziji, jedan od najcenjenijih ratnih hirurga na ovim prostorima. Srednji unuk sam ja, Dubravko Kolendić, magistar novinarstva Slobodnog univerziteta u Berlinu, novinar duže od četrdeset godina, sada član redakcije NIN-a. Da ste pokušali da nas kontaktirate, ne bi došlo do nekoliko grubih grešaka i nepreciznosti u katalogu. Tako ne navodite da je on doktorirao u Beču, već pišete da je „diplomirao“. U njegovom stanu je visila uramljena doktorska diploma, na latinskom jeziku, potpisana i od cara Franje Josifa, ali je ona misteriozno nestala iz porodičnog vlasništva. Saznali biste i da je Petar Kolendić u prvoj godini Velikog rata (što je sada aktuelna tema) osuđen od austrougarskog prekog suda na smrt zbog podrške Srbiji. Kazna je na intervenciju uticajnih ljudi preinačena u robiju.
U katalogu izložbe stoji da je on „1944-1945. rehabilitovan i da radi u Državnom arhivu „. Kakva rehabilitacija? Njega su samo reaktivirali i vratili u državnu službu, te je bio prvi direktor Državnog arhiva - a nije tamo samo „radio“.
Prof. Kolendić je bio i član Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije (ASNOS) itd., da ne nabrajam dalje.
Interesantno je, takođe, da nigde ne pominjete njegovu porodicu koja je legat poklonila narodu Srbije: njegovu suprugu, a našu
baku Anku, i njihovo troje dece: profesorku Vandu Kolendić, udatu Buždon; prof. dr. Antona Kolendića, znamenitog istoričara, diplomatu i publicistu; i prof. Iva Kolendića, profesora i dekana Mašinskog fakulteta u Beogradu. S poštovanjem,
