Izvor: Southeast European Times, 13.Okt.2011, 23:11   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Nepismenost u BiH sve veći problem

Znatno više od 10 odsto stanovništva BiH je nepismeno. Ali, uprkos nezainteresovanosti institucija, pojedinci i nevladine organizacije trude se da to promene.

13/10/2011

Bedrana Kaletović za Southeast European Times iz Tuzle -- 13.10.2011.

Dok se svet okrenuo modernom i sve više radi na promovisanju IT pismenosti, BiH pokušava da izađe na kraj sa sve većim brojem nepismenog stanovništva.

Prema poslednjem popisu sprovedenom 1991. godine, >> Pročitaj celu vest na sajtu Southeast European Times << nepismeno je 9,9 odsto odraslih. Nevladin sektor procenjuje da je taj broj danas daleko veći.

„Svi društveni problemi proizlaze iz činjenice da imamo ogroman broj nepismenih ljudi i da niko nije zabrinut oko toga“, rekao je profesor lingvistike Senahid Halilović za SETimes.

Urbana područja imaju najmanji broj nepismenih osoba, ali u ruralnim oblastima obrazovanje ponekad nije prioritet, posebno za žene.

U tradicionalnoj ruralnoj kulturi naglasak je na ostajanju žene kod kuće, njenoj brizi za decu i porodicu, a ne na učenju. Mejra Karić iz regiona Podrinja je tipičan primer takvog načina života.

Iako Karićeva dolazi iz imućne porodice, njen otac je bio strog, patrijarhalan čovek koji je smatrao da školovanje nije za žensku decu.

Merja se rano udala, rodila troje dece i vodila život posvećene supruge, u skladu sa tradicijom, ali je u sebi žalila zbog činjenice da ne zna da čita ili piše.

Tokom rata koji je izbio devedesetih godina, njen suprug je uvršten među „nestala“ lica, a Merja je sa decom morala da ode iz svog sela.

„Shvatila sam šta stvarno znači biti nepismen u novoj sredini, bez moje [šire] familije. Kada treba da izvadim dokumenta, ne znam gde da idem. Službenici se nekada ljute; kažu mi da je sve napisano, a mene je sramota da kažem da ne mogu da pročitam“, objašnjava ona.

„Najteže je kada deca donesu neki školski dokument koji ja treba da potpišem. Šta da radim? Uzmem mastilo i stavim otisak“, dodaje ona.

Neki ne prepuštaju svoje živote sudbini. Karićeva je, na primer, završila školu za odrasle u 47. godini i osigurala da sva njena deca pohađaju školu.

Ipak, prosvetni radnici kažu da je obim nepismenosti u BiH zabrinjavajuć. „Ne suočavamo se samo sa osnovnom nepismenošću, nego i sa nemogućnošću da se prepozna potreba naše populacije, koja žudi za reformom u obrazovanju“, rekao je Halilović.

Osnovno obrazovanje je propisano zakonom u BiH, pa opet veliki broj dece ne pohađa školu, a niko ne odgovara za to. Problem povezan sa tim su visoki troškovi i, nažalost, za veliki broj roditelja u vreme ekonomske krize obrazovanje predstavlja luksuz.

„Bosna i Hercegovina je društvo siromašnih ljudi, od kojih [mnogi] nemaju uslova za obrazovanje. Mada je potpisnica Konvencije o pravima deteta i kao takva ima obavezu da omogući ravnopravan pristup školovanju za svu decu, to nije slučaj. Deca u različitim gradovima nemaju slične uslove obrazovanja“, kaže profesor bosanskog jezika Enver Kazaz za SETimes.

Kazaz je objasnio da pitanje nepismenosti treba da bude pitanje reforme obrazovnih i moralnih vrednosti prilikom vaspitavanja deteta.

Romska deca su posebno pogođena. Ona su najčešće ostavljena da lutaju ulicama i često pribegavaju prošenju da bi zaradila novac za svoje porodice. Za mnoge nema prostora za školovanje -- što je odraz želje njihovih roditelja.

Zato je nevladina organizacija Dečija zemlja odlučila da dopre do romske dece putem projekta pod nazivom „Deca ulice“. Pored opismenjavanja dece, cilj projekta je da se iznese viđenje drugačijeg života od onog koji su iskusila do sada.

„Trenutno radimo sa 100 dece, koja nemaju uslova za obrazovanje i pokušavamo da ih uvedemo u redovan školski sistem. Nažalost, saradnja sa obrazovnim ustanovama nije pohvalna“, kaže za SETimes Dženana Smajić, edukator koji radi na tom projektu.

Nastavak na Southeast European Times...