Izvor: Blic, 12.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neonacizam i liderski narcizam
Da je neko ko ne poznaje dobro političke prilike u Srbiji, proteklih dana pratio zasedanja Narodne skupštine i informativne emisije pojedinih elektronskih medija, stekao bi utisak da je Srbija duboko prožeta i temeljno ugrožena od neonacizma i fašizma.
Reč je, naime, o događajima vezanim za najavu grupe neonacista, tačnije neregistrovane neonacističke organizacije „Nacionalni stroj", da će održati protestni skup u Novom Sadu. Istu nameru imali su i pripadnici Otačestvenog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pokreta „Obraz". I jednima i drugima policija je zabranila održavanje javnog skupa, odnosno protestnog marša.
Povodom najave javnog političkog okupljanja ove dve organizacije, posebno „Nacionalnog stroja", poznatog po neonacističkoj provokaciji i izgredima na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu pre dve godine, održan je antifašistički skup u Novom Sadu, 7. oktobra 2007, dve parlamentarne stranke - LSV i LDP i većeg broja nevladinih organizacija, sa poznatim ishodom i kontroverznim političkim ocenama njegovog učinka.
Ovi događaji, svakako, zaslužuju ozbiljnu pažnju, pre svega nadležnih državnih organa i demokratske javnosti. U političkom smislu, oživljavanje i javno propagiranje neonacističkih ideja, makar i u marginalnim razmerama, najgrublji je vid ugrožavanja demokratskih i ustavnih temelja našeg društva i države. To je nepodeljeni stav celog demokratskog sveta, u kome su, takođe, već dugo prisutne ovakve ideje i organizacije, pa i u izrazito antifašističkim društvima, kakvo je i naše, koje je bilo žrtva masovnih nacističkih zločina genocida.
Iako spisak od šest neonacističkih, klerofašističkih, rasističkih i sličnih organizacija deluje impresivno, istraživanja i zvanični policijski podaci govore da nije reč o organizacijama s velikim brojem članova, već o manjim ili nešto većim grupama političkih ekstremista, koji zastupaju ideje suprotne opšteprihvaćenim demokratskim i pravnim standardima. Zato se sa dosta sigurnosti može reći da su one danas u Srbiji marginalna politička pojava, koja nije realna opasnost za njen, u osnovi, demokratski poredak i relativno stabilan politički i ustavni sistem. To nikako ne znači da ih treba potcenjivati. Naime, protiv njihovih ideja, a naročito pokušaja javnog promovisanja i delovanja, treba preduzimati raznovrsne, blagovremene i što efikasnije mere - od javnog žigosanja od strane svih demokratskih činilaca, preko školske i druge edukacije mladih o nehumanoj i krajnje opasnoj prirodi i zločinačkom učinku nacizma i fašizma u Evropi i u Srbiji, do rigoroznog zakonskog i sudskog sankcionisanja neonacističkih aktivnosti.
Takođe je nužno da državni organi stvaraju ekonomske uslove za brže smanjivanje nezaposlenosti mladih ljudi, jer je njihova socijalna ugroženost i besperspektivnost jedan od bitnih generatora ekstremnih ideja i ponašanja. Pri tome, treba imati na umu da je pojava neonacističkih i sličnih grupa i ideja nikla na dosta pogodnom socijalnom tlu u Srbiji. Naime, pripadnici neonacističkih i sličnih ekstremnih grupa uglavnom su mladi ljudi koji su odrastali i formirali svoje predstave o životu i vrednosne sudove u vreme građanskih ratova, izbegličkih egzodusa, potpunog ekonomskog i socijalnog propadanja društva, njegove opšte kriminalizacije, NATO bombardovanja Srbije i dramatične situacije u vezi s Kosovom. To je, dakle, vreme užasnih i masovnih psiholoških frustracija, osećanja nacionalne i socijalne poniženosti, što veoma pogoduje rađanju ekstremnog nacionalizma i revanšizma raznih vrsta, pa i neonacističkih ideja.
Svakako ne treba smetnuti s uma da je pojavi ekstremnih nacionalističkih i revanšističkih ideja doprinelo i zakonsko rešenje iz decembra 2004. godine, kojim je kolaborantski četnički pokret proglašen za antifašistički i izjednačen sa opštepriznatim antifašističkim partizanskim pokretom, koji u tom pogledu ne treba izjednačavati s komunističkim sistemom i režimom. Takođe je nesporno da pojedine stranke u Srbiji, a naročito njihovi čelnici, punih 15 godina zastupaju ekstremno nacionalističke stavove i time, objektivno, hrane i podstiču pojavu još ekstremnijih i opasnijih političkih ideja.
Poslednji događaji u Novom Sadu još jednom su potvrdili da pojedine male političke partije i njihovi lideri s megalomanskim ambicijama, dobrim delom zloupotrebljavaju ove i slične, vrlo opasne, ali u osnovi marginalne pojave u Srbiji, da na njima poprave svoj slab politički rejting i izgrade status „prvoborca" antifašizma. Čak da za podsticanje neonacističkih pojava optuže političke protivnike na vlasti, pre svega DSS i njenog lidera, pa i samu Vladu Srbije. Uz to, pojedini lideri takvih partija (N. Čanak) nisu prezali ni od apsolutno nedemokratskih i krajnje opasnih metoda političke borbe protiv grupe neonacista, pozivajući građane da na antifašistički miting dođu naoružani letvama. Normalno, uz letve su došle i pisane parole: „pobićemo fašiste" itd. U takvoj situaciji skoro je bio neizbežan sukob sa grupom neonacista, pri čemu je, srećom, policija zakonito i uspešno intervenisala i uhapsila „svih 50 članova" „Nacionalnog stroja". Time što su partijski organizatori jednog, u principu politički i demokratski vrlo opravdanog mitinga, pokušali da Srbiji i svetu predstave neonaciste kao smrtnu opasnost za Srbiju, dobrim delom su „odradili" politički marketing za njih. Tako su te dve male partije, proglasivši opštu opasnost od fašizacije Srbije, a sebe kao glavnog borca protiv tog zla, objektivno nanele znatnu štetu ugledu Srbije u međunarodnim krugovima, i to u zaista krajnje osetljivom trenutku kada neposredno predstoji potpisivanje sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU i rešavanje pitanja statusa Kosova.
Umesto zaključka, treba glasno i odlučno reći „smrt fašizmu", kao ideji i politici, ali i odlučno odbiti pretnje nasiljem kao sredstvu borbe protiv njegovih pristalica. Pravo na primenu sile protiv njih ima samo država, i to strogo u skladu sa ustavnim i zakonskim rešenjima.
