Izvor: Politika, 20.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neoliberalni duh vremena
Duh vremena je danas pod snažnim uticajem neoliberalnih ideja. Trend je nezaustavljiv, kao i njegovo čedo – globalizacija. Ili bar tako izgleda.
Pod naletom neoliberalizma menja se ne samo anglosaksonski svet, već i države sa jakom socijaldemokratskom tradicijom poput Nemačke ili Francuske. Nemačka socijalna država se već radikalno menja i Nemci se navikavaju na sve slabiju socijalnu zaštitu i egzistencijalnu neizvesnost. Francuska je uprkos velikih otpora na korak do toga. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Srbija ide ukorak sa vremenom. Javnom scenom gospodare neoliberalne ideje, a ekonomska politika se uglavnom drži njenih postulata. Ako se ponegde i odstupi, to nije u korist neke druge koherentne ideje, već pre u korist trenutnog političkog ćara.
Neoliberalizam nema svoj manifest, ali se doktrina jasno prepoznaje u nastupima njenih ideologa.
U političkoj sferi neoliberalna misao insistira na razlici između društva i države i suprotstavlja ih. Nema jedinstvenog državnog interesa – postoji samo mnoštvo interesa različitih društvenih grupa. Otuda stalni pozivi na snaženje nevladinog sektora i njegove uloge kao zastupnika takvih interesa.
Za razliku od liberalne misli koja je državu podnosila kao nužno zlo, neoliberalna doktrina državu prezire, i to ne krije. Grover Norkvist, jedan od heroja neoliberalizma, smatra da državu treba tako smanjiti da ona može stati u kadu – a potom je tu i udaviti.
Građani moraju biti odgovorni za sopstveni život i tu odgovornost ne mogu preneti na državu i njenu socijalnu funkciju. Svako za sebe mora donositi odluke u vezi sa penzijom, zdravstvenim osiguranjem, školovanjem dece i živeti sa konsekvencama takvih odluka.
Iz neoliberalnog ugla, država je parazit koji prekomerno oporezuje i tako destimuliše rad i preduzetništvo. Porezima se otima od vrednih i daje lenjima i tako podržava i održava pasivnost i neodgovornost pojedinaca.
Novac ubran porezom država neracionalno troši jer ne ume drugačije. Kako ne snosi konsekvence svojih promašaja već ih prevaljuje na društvo, država nije ni motivisana da se drugačije ponaša. U takvom ambijentu privreda mora stagnirati, nezaposlenost rasti, a država polako propadati.
Neoliberali se zato zalažu za sniženje poreza, a u radikalnijoj varijanti i za uvođenje jednake poreske stope za sve. Logika ovog pristupa je da će niski porezi stimulisati preduzetništvo i privredni rast. Svi će zarađivati više, pa će poreske osnovice biti sve veće. Niske poreske stope na većoj osnovici davaće više poreskog prihoda nego visoke stope na nižoj osnovici.
U ekonomskoj sferi sve se privatizuje i prepušta tržištu i privatnoj inicijativi, pa i ono što se ranije činilo nezamislivim. Države će privatnom sektoru prepuštati da upravlja bolnicama, školama, ili zatvorima u državnoj svojini. Time će i tradicionalno neprofitne institucije postepeno biti pretvarane u specifična profitna preduzeća. Ovaj koncept se naziva "partnerstvom javnog i privatnog sektora".
Postoje uspešne i bogate države koje ne slede neoliberalni model. Švedska država žestoko oporezuje i velikodušno preraspodeljuje ubrano. Suprotno neoliberalnoj matrici, Švedska nije propala i model funkcioniše sasvim dobro. Performanse švedske privrede su među najboljima u Evropi, ali se o tome uglavnom ćuti.
Kad činjenice ne odgovaraju konceptu, neoliberalizam za njih ne mari. Rusija je možda najbolja ilustracija takvog pristupa. Dok je kleptokratija devedesetih godina ekonomski satirala Rusiju gromko uzvikujući neoliberalne parole, pohvale su stizale sa svih strana. Rusija je u tom periodu pretrpela katastrofalne ekonomske štete, a bruto domaći proizvod Rusije i danas je na nižem nivou od onoga iz 1989 godine. Kada su ekonomske krhotine mukotrpno počele da se sakupljaju i kad država u tome igra aktivnu ulogu, kritika Rusije je nemilosrdna. Rezultati nisu bitni ako se odstupa od doktrine. Nije u pitanju samo geostrategija i atavizam hladnog rata po kojoj je uvek dobro kada je Rusiji loše. Jednostavno, na sve što se događa, moderni svet instiktivno gleda kroz neoliberalnu prizmu.
Neoliberalna kritika države međutim nije sasvim bez smisla. Pred očima sopstvene javnosti tranzicione države često kompromituju svaku ideju o državi i tako duvaju u jedra neoliberalizma. Korupcija, neefikasnost, bahatost, pretvaranje državne svojine u partijsku i odsustvo svakog profesionalizma snažni su argumenti protiv velike države. Što je država manja i raspolaže manjim sredstvima, to su i problemi manji. Sve ovo međutim nije problem "države po sebi". To je problem loše države – kako bi to marksisti rekli – države sada i ovde.
Zapadna društva možda sebi i mogu dopustiti luksuz da podrže proces destrukcije države. Evropska socijalna država izgradila je izvanrednu privrednu i socijalnu infrastrukturu, stvorila stabilan poslovni ambijent, obezbedila socijalni mir i sigurnost. To ne može nestati preko noći. Tranziciona društva, međutim, sve to nemaju i tek su na početku puta. Njima je država potrebna, jer se ne vidi ko bi je mogao zameniti.
Finansijski konsultant
Nebojša Katić
[objavljeno: 20.11.2006.]
