Izvor: Blic, 22.Nov.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemojte da im zvocate
Nemojte da im zvocate
Zvocanje je pojam koji upotrebljavaju skoro isključivo muškarci da bi opisali žene. Ali većina žena negira da zvoca. One to posmatraju kao podsećanje muškaraca na stvari koje moraju da obave: kućne poslove, uzimanje lekova, popravke... Mogu li ta dva gledišta da se pomire? Da, ako žena shvati da zvocanje ne pali - iz fizioloških i psiholoških razloga.
Žene zvocanje smatraju konstruktivnim, u određenoj meri. Šta bi bilo s mnogim muškarcima >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kad ne bi imali ženu koja ih opominje da ne preteruju s pivom, ne jedu previše brze hrane i da, ako baš ne mogu da se kontrolišu, onda barem redovno proveravaju holesterol? Zvocanje može da im spase život!
Lekcije o protivniku
Vraga! To kažu muškarci, a navode Barbara i Alan Piz u knjizi 'Zašto muškarci lažu, a žene plaču' (izdanje 'Mono, Manana pres, Moć knjige', Beograd 2003; 460 dinara). Ovaj bračni par psihologa i psihoterapeuta veoma je popularan u SAD zbog duhovitih, ali naučno utemeljenih knjiga o muško-ženskim odnosima. Pomenuti naslov i knjiga 'Zašto muškarci ne slušaju, a žene ne tumače mape' prodati su u preko osam miliona primeraka.
Naduhovitije činjenice sakupljene tokom godina samostalnih istraživanja i praćenja psihološke i medicinske literature, Pizovi su sabrali u dve knjižice lekcija koje muškarci treba da znaju o ženama, odnosno žene o muškarcima. Evo tipičnog bisera iz 'plave knjige' (isti izdavači, 160 dinara): 'Žene koriste ćutanje kako bi kaznile muškarce. Ali, muškarci vole ćutanje'.
Slavina koja kaplje
Najčešće, kad žena počne da se ponavlja, mozak muškarca registruje samo jedno: zvocanje. Kao slavina koja kaplje, zvocanje mu glođe dušu i vremenom može da se pretvori u ozlojeđenost koja prosto kuva u njemu.
Muškarci u celom svetu stavljaju zvocanje na vrh liste od pet stvari koje najviše mrze. U Hongkongu je, na primer, muž koji je svoju ženu udario čekićem u glavu dobio kratku zatvorsku kaznu, a sudija je to obrazložio rečima da ga je na nasilje nagnala žena svojim stalnim zvocanjem, navode Pizovi.
Zvocara i žrtva
Osoba koja zvoca uvek se nada da će motivisati svoju žrtvu na pozitivan postupak tako što će prvo da joj nametne osećaj krivice. Žene znaju da je to što rade zvocanje, što, međutim, ne znači da uživaju u tome. Najčešće je to samo sredstvo koje primenjuju da bi postigle cilj.
Sa stanovišta muškarca, zvocanje je neprekidno, indirektno, negativno podsećanje na stvari koje nije uradio ili na njegove nedostatke. Što više zvocara prigovara, to se žrtva sve više povlači iza neke vrste odbrambenih barijera koje ovu, opet, dovode do ludila.
