Izvor: Politika, 27.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemoguća misija
NATO je "izgubio Avganistan", poručio je pre neki dan lord Peti Ešdaun, bivši visoki predstavnik UN u Bosni, a danas kandidat za novog "superizaslanika" u Kabulu. "Mi smo izgubili, i po mom mišljenju uspeh je sada malo verovatan."
Lord koji se razume u težak posao "pravljenja nacije" ovo je konstatovao u trenutku kada su ministri odbrane Severnoatlantske alijanse na skupu u Holandiji nastojali da se dogovore o tome kako da ravnopravnije podele teret rata koji u Avganistanu vojuju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od 2001, rata u kojem ne mogu da proglase pobedu, niti da priznaju poraz. Jasno je samo da su tamo Amerika i Britanija jedine koje su u 38-članoj koaliciji – voljne da ratuju. Tamo je sada 41.000 vojnika, od kojih je više od polovine iz pomenute dve zemlje. Ostale se zadovoljavaju podrškom i "obukom". Francuzi su spremni da pošalju još 50 instruktora i ništa više, Italija i Španija traže da njihovi budu stacionirani u manje opasnim provincijama, Holanđani su pod pritiskom da se vrate, Kanađani su takođe nestrpljivi... A nije mi teško da zamislim kako je tamo, iako su daleko od prvih borbenih redova, i Albancima iz Albanije (138 vojnika), dvojici Švajcaraca, trojici Austrijanaca, sedmorici Iraca ili devetorici Luksemburžana, zatim Hrvatima (199), Bugarima (400), Makedoncima (129)...
Kako god da im je – to im je. Možda bi im bilo bolje da su znali gde idu – i da su malo bolje bili potkovani istorijom. To naročito važi za Britance, koji su sa Avganistancima tri puta bili u zvaničnom ratu i sva tri puta se odande vraćali potučeni. Počelo je 1842. čuvenim "pokoljem na putu za Džalalabad", kada je od 16.500 britanskih vojnika i pratilaca do odredišta stigao samo jedan vojni lekar. Blizu četiri decenije kasnije, 1878, na avganistanska plemena je udarilo 35.000 vojnika pod britanskom zastavom koji se povlače samo godinu dana kasnije. To se inače zbiva u veku u kojem je Avganistan "pion u velikoj igri" dva carstva, britanskog i ruskog.
Avganistan je prvi u tom delu sveta stekao nezavisnost, posle trećeg rata sa Britancima, 1919. U susedstvu se tada zbio jedan događaj koji će obeležiti 20. vek, revolucija u Rusiji, i Lenjin je bio prvi koji je priznao novu nezavisnu državu. A kao imperija socijalizma Rusija će u Avganistan ući krajem 1979, u pokušaju da učini isto što su i drugi bezuspešno pokušavali pre nje: da politički modernizuje, svojom vojskom i ideologijom, jedinstven demografski mozaik plemena i klanova, od indoevropskih Paštuna, arijevskih Tadžika, mongoloidnih Hazara (potomaka hordi Džingis-kana koje su ovde protutnjale), svetloputih Nuristanaca (u kojima su, tvrdi se, geni vojnika Aleksandra Makedonskog), pa do centralnoazijskih Uzbeka, Turkmena i Kirgiza. Taj plan da se u Avganistanu uvede socijalizam potpalio je "međunarodni građanski rat" (Avganistanci između sebe, SSSR, SAD, Pakistan, Iran...) koji do danas nije prestao: kad su Rusi bili prinuđeni da se povuku, veoma brzo su ih zamenili u Pakistanu stvoreni radikalni čuvari konzervativnog islama, talibani.
Među talibanima je uporište našao i nekadašnji američki saveznik iz borbe protiv sovjetske okupacije, Osama bin Laden, pa je razumljivo zašto Amerika, posle traume od 11. septembra, nije odolela a da ne interveniše u nastojanju da uhvati ili ubije svog neprijatelja broj jedan. Intervencija dobija plašt NATO-a, koji prvi put deluje izvan svog tradicionalnog teatra, i po drugi put u svojoj istoriji ratuje (prvi put je to, nažalost, bio udar po nama, 1999). Misija je da se, posle svrgavanja talibana, zemlja stabilizuje, podrži vlada, osposobe policija i vojska, a potom primeni univerzalni američki lek – demokratija.
O Avganistanu pišem od 1979, i dočekujući tada u Kabulu sovjetsku vojsku i ispraćajući je odande deset godina kasnije, ni u snu nisam mogao da zamislim da će se, početkom 21. veka, tamo na isti način naći zaglavljen i Zapad. Ali, dogodilo se. Sasvim očekivano, i Amerikancima (i svim saveznicima) dešava se ono što je, istina u različitim istorijskim kontekstima, zadesilo i druge strance u ovoj zemlji, svojevrsnom "autoputu istorije" preko koga su se kroz stoleća kretale armije, ljudi, religije i kulture, sa zapada na istok i sa istoka na zapad.
Stvari, naime, stoje veoma loše. Ove godine poginulo je 5.000 Avganistanaca. Talibani su oživeli, pregrupisali se, utvrdili se u pograničnim pokrajinama u susednom Pakistanu koji su takođe destabilizovali. Bin Laden je, sudeći prema najnovijim snimcima, živ i oran. Oko 60 odsto gerilskog pokreta se finansira proizvodnjom opijuma koji kao heroin završava u Evropi i Americi. Nacionalna vojska ima samo oko 30.000 jadno obučenih i demoralizovanih pripadnika, a dosad je trebalo da ih bude bar 70.000. U beznadežnoj situaciju u Iraku, Amerika bi da bar u Avganistanu isposluje nešto kao "misija okončana". Ali – ne ide, pa ne ide. Niti će ikad ići. Još jedan dokaz kako nas "istorija uči da se od istorije nikad ništa nije naučilo".
[objavljeno: ]
