Izvor: Politika, 17.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemi dijalog sa slikom
Kad je izložena aktivnom razgledanju i tumačenju slika je, sa zračenjem izvesnog vizuelnog pritiska, osobit sabesednik
Sintagmom egopoetika označavamo jednu među suštinskim usmerenostima ličnosti, dakle i njene samorealizacije: težnju ka zadovoljstvima u/po određenim interakcijama, ciljevima, stanjima, doživljajima i dostignućima. Toj zainteresovanosti za dobar kvalitet života, sa ličnim ukusom sreće, najraznovrsnije realije i relacije mogu da posluže za >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << poželjne gratifikacije u sklopu uže ili šire, uvek individualizovane poetizacije života. Posebnu moć i izdašnu ponudu za specifične satisfakcije ima, svakako, slikarstvo sa nedoglednom lepezom tema i izraza.
Naša ličnost razrađuje sliku. Kad je izložena aktivnom razgledanju i tumačenju slika je, sa zračenjem izvesnog vizuelnog pritiska, osobit sabesednik u nemom "dijalogu" sa posmatračem. Kao (simbolička) komunikacija obogaćena iluzijom istovremene paralelne stvarnosti nesvodive na fiksiranu golu kompoziciju, slika je među nespornim podsticajima za psihička strujanja i duhovne promene. Brojna su, mogućna, vitalizujuća i reparirajuća delovanja i dometi slike.
Upotrebljivost slike
Izdvajamo: izazivanja povoljnih fizioloških efekata, isticanja telesnosti i izoštravanja predstave o telu kao postamentu i komponenti ličnosti, estetska uživanja, neočekivane spoznaje, drugačija viđenja i nova iskustva, napad na određene presije, kočnice i blokade proistekle iz nezrele i hipertrofirane autocenzure te postizanja rasterećujuće spontanosti; provokacije doživljaja nepatvorenog identiteta i samopoštovanja u doživljenom jastvu, osećanja živahnosti, vedrine, volje za delanjem i postignućima uz optimističnu okrenutost uživanjima u životu, pobuđivanja na izlazak iz stanja "egzistencijalnog vakuuma" izraženog opštim osećanjem praznine, besciljnosti, promašenosti, uzaludnosti, besmislenosti, beznađa.
Tu su i doživljavanja sređenosti, uravnoteženosti, staloženosti, smirenosti i opuštenosti; sugestije sigurnosti, bezbednosti, zaštićenosti, prezentacije moći i dominantnosti, kao i monumentalnosti, veličanstvenosti i uzvišenosti, ohrabrenja za samopouzdanost, odvažnost, energičnost, borbenost i upornost, prizivanja uzbuđujućeg doticaja opasnosti sa relaksirajućim, pobedničkim samodraženjem nadziravanom jezom, ublažavanja, nekad i prevladavanja određenih strahova i fobija pomoću likovne desenzibilizacije, nekažnjiva proživljavanja sputavane agresivnosti i želje za nasiljem, neograničena i oslobađajuća erotska maštanja, upućivanja na neuvredljivu humornost, uvlačenja u meditacije; pripisivanja magijske moći pojedinim slikama.
Predočena skupina subjektivnih prostora za realne učinke slike bez psihijatrizacije i medikalizacije ukazuje na višestranu terapijsku dejstvenost i upotrebljivost slike. Naravno, tu nema pokrića za terapeutsku megalomaniju, ali ovu primedbu, u načelu, vezujemo za sve pravce i metode psihoterapije pošto nema ni univerzalnog leka ni uvek uspešnih posebnih pristupa za svakojake i svačije psihičke potrebe, probleme, tegobe i zastoje. Ima, međutim, osnova za tvrdnju da su odgovarajuće slike – preko diskretnih probijanja ličnih oklopa sazdanih od loših (samo)opažanja i izvedenih maskiranja – podesne stimulacije i potpore za ljude željne funkcionalne životne filosofije, smisaone sadašnjice/budućnosti i afirmacije potiskivanih zahteva i potencijala uz blagodeti življenja bez deplasiranih intimnih tegova. Rečju, za ljude koji teže da u nečem promene ili dopune sebe da bi dospeli do pozitivnih pomaka u strukturisanjima i vođenjima svojih jedinstvenih (trenutaka) života.
U dva naša ranije publikovana teksta ("Vrt unutrašnjeg oka") i "Umetnost psihoterapijske slike"), izložena je zamisao o namenskim delotvornim slikama, programiranim umetničkim celinama unapred podešavanim za planirane (najverovatnije pod zadatim uslovima) vitalizujuće i reparirajuće psihoefekte. U pitanju su, dakle, likovne tvorevine osmišljavane za buduće primene sa očekivanim psihičkim dobitima.
Podvučeno je, pri tom, da zbog složenosti (svake) ličnosti korektne generalizacije – u preplitanjima idiografskog i nomotetskog zahvatanja čoveka – predstavljaju maksimum objektivnih priloga i polazišta za takve poduhvate. A u konciznom osvrtu na komponente i sredstva izgradnje ovog tipa profilisane slike naveli smo:
1) deklarisane ili pretpostavljene psihičke potrebe i probleme znanog i neznanog posmatrača,
2) elemente (i doživljaje elemenata) likovne kompozicije: liniju, smer, oblik, veličinu, boju, valer i teksturu,
3) finalnu kompoziciju kao svrsishodnu organizaciju podsticaja,
4) (in)direktnu temu,
5) simbolizaciju i
6) erudiciju, obučenost i inventivnost tvoraca slike.
Oblikovanje i dejstvenost programiranog likovnog dela prate imanentna ograničenja. Pre svega, um programera/stvaraoca i lične putanje u stvaralaštvu uvek su delimično iracionalne tačke oslonca racionalnog projekta namenske slike. To isto važi, samo sa drugim naglaskom, za ličnost i reakcije posmatrača. U oba slučaja nade u egzaktne psihološke procene i prognoze spadaju u utopije. Kauzalna psihološka tumačenja nisu u potpunosti pouzdana (a jesu preuska) podloga za predviđanja podesnosti i učinaka neke slike. Česta su različita, oscilirajuća i izmenljiva prosuđivanja i doživljavanja iste likovne draži, a ambivalentna slika može kod istog posmatrača da izaziva oprečne ideje i emocije. Nisu isključena mešanja umetnosti i stvarnosti.
Najzad, tumačenja simbola su difuzna. Određen simbol može da ima nejedinstvena, lokalna značenja za razne grupe i kulturne sredine. Nekad se – pod uticajem odbrambenih mehanizama – previđaju očigledna značenja nekog simbola. Postoje, takođe, razlike među simbolima u pogledu njihove prihvatljivosti.
Izložene ometajuće datosti su neuklonjiva karika lanca odrednic
Smiljan LAZIN
[objavljeno: 17.03.2007.]
