Izvor: Politika, 03.Sep.2014, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemcima odgovara štednja
Iako je od 2010. godine u Evropi na snazi politika stezanja kaiša, rezultati su porazni, javni dug država na periferiji EU je uvećan, a ceo kontinent je na pragu stagnacije
Protekle nedelje evropski lideri usaglasili su se oko dva značajna mesta u Uniji: visokog predstavnika za spoljnu politiku i predsednika Evropskog saveta. Dve velike zemlje – Italija i Poljska – na kraju su dobile ove pozicije, što bi na prvi pogled moglo da govori o porastu značaja zajedničkih funkcija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Unije. Srbija bi, takođe, mogla biti zadovoljni posmatrač. Italija je država koja nam je tradicionalno naklonjena i prisutna na Balkanu, pa ministarka Mogerini zaslužuje priliku. Poljska je 2012. godine podržala srpskog kandidata za mesto predsednika Generalne skupštine UN, na zaprepašćenje baltičkih zemalja, koje su imale svog pretendenta. Međutim, ovako površna analiza ne bi otkrila tektonska pomeranja koja se ispod površine odigravaju, a koja oslikavaju nešto dublje od prostog pozicioniranja EU prema Rusiji.
Naime, države koje zagovaraju politiku štednje, a to su pre svih Nemačka, Holandija i Finska, svesno su prepustile pomenute dve funkcije, koje sa sobom nose prestiž, ali ne i stvarnu moć. Zemlje advokati politike „stezanja kaiša” zato će se fokusirati na pozicije s kojih se definiše karakter ključne evropske politike – ekonomske. Ugovorom iz Mastrihta, ključne ekonomske institucije ionako su dizajnirane prema odrazu Nemačke: nezavisna Evropska centralna banka, čiji je jedini cilj kontrola inflacije, kao i Evropska komisija, koja po automatizmu kažnjava države članice za deficite. Jedino telo koje ima politički i pravni kapacitet da preispita ovako postavljene temelje ekonomske unije jeste Evropski savet, od koga je Francuska želela da napravi svojevrsnu ekonomsku vladu. Međutim, davanjem mesta predsedavajućeg ovog tela Poljskoj, koja nije član evrozone, svi pokušaji u ovom pravcu se miniraju. Tako da je, umesto jačanja Unije, zapravo reč o borbi za dominaciju jedne vizije nad drugom. Posledica ovih tenzija je i pad francuske vlade. Zašto ovakav razvoj događaja nije dobar ni za Evropu, niti za države koje joj gravitiraju?
Iako se od 2010. godine u Evropi sprovodi politika štednje, rezultati su porazni. Javni dug država na periferiji EU dodatno je uvećan, a ceo kontinent je na pragu stagnacije. Uprkos dokazima koji pozivaju na suprotno, „stezanje kaiša” dobija gotovo ideološku snagu. Tri su razloga za to. Prvo, osnovni postulati su jednostavni i laiku se čine razumni i privlačni: „ne može se trošiti više nego što se zaradi”, „ne može se novim zaduživanjem rešiti problem duga”. Drugo, neoklasična (neoliberalna) ekonomska škola, koja je zavladala velikim univerzitetima sedamdesetih godina prošlog veka, zagovara neutralnu monetarnu politiku i ističe samo negativne strane kreditiranja. Treće, najvećoj ekonomiji u EU odgovara ideologija štednje, budući da svoj rast zasniva na akumulaciji kapitala kod kuće i prodaji proizvoda u inostranstvu. Šta je problem s ovakvom postavkom?
Prvo, to što je dobro za Nemačku, nije neophodno dobro za celinu bloka kome ona pripada, što joj se na kraju može obiti o glavu. Ukoliko je Nemačka orijentisana isključivo na izvoz, ostalim članovima ekonomske unije mora se omogućiti da uvoze bez rizika da ih to potopi, što podrazumeva federalni budžet i zajedničko izdavanje obveznica. Drugo, recepti koje predlaže neoklasična škola već su isprobani dvadesetih godina prošlog veka, što je za rezultat imalo Veliku depresiju i uspon radikalnih ideologija, poput nacionalsocijalizma i fašizma. Dovoljno je pratiti rast ekstremne desnice u Francuskoj. Treće, nema saniranja javnih finansija bez rasta, a drastičnim smanjivanjem javne potrošnje ne pravi se prostor za privatne investicije, kao što zastupnici ove teorije tvrde, već se stvara klima nezadovoljstva i pesimizma, koja na kraju odbija privatnike.
U situaciji kad joj ključni evropski partneri gube elan, Srbija mora da razmišlja proaktivno. Kao dopunska mera, potreban je povratak na tržišta gde postoji prostor za rast: centralni Balkan, severna Afrika, Bliski istok. Neophodno je mobilisati kapital za investicioni ciklus koji podrazumeva pre svega modernizaciju pruga do Bara i Soluna, a kapital se delom nalazi u jugoistočnoj Aziji. Ogromnu nezaposlenost moguće je u kratkom roku ublažiti samo javnim radovima, preko potrebnim Srbiji, poput uređivanja sliva reka, čišćenja Dunava, ili obnove mreže Dunav–Tisa–Dunav. Treba, takođe, u okviru trenda delokalizacije, pokušati privući deo nemačkih investicija u domaću industriju, umesto što se najavljuje jednopotezno likvidiranje svih preduzeća u restrukturiranju.
Prateći razvoj situacije u svetu, vidimo da stari šabloni više ne vrede i da ideologija štednje ne nudi izlaz. Dok kao Godo čekamo strane investicije, osmislimo proaktivnu i inovativnu nacionalnu razvojnu politiku.
Programski direktor CIRSD
Nikola Jovanović
objavljeno: 03.09.2014.
.jpg)
