Izvor: Blic, 05.Jun.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemam vremena!
Nemam vremena!
Slika je tipična i prepoznatljiva. Na njoj je osoba, bilo muškog bilo ženskog pola, u naponu snage, zatrpana obavezama od jutra do mraka. Ona uvek, doduše uz odricanje, nađe vreme za sve oko sebe - decu, supružnika, roditelje, prijatelje - ali nikada nema vremena za sebe. I svakog jutra kreće u radni dan od 10, 12 ili 15 sati i svake večeri pada mrtva od umora u postelju. Ali kad je obori bolest ili kad 'otkine' dane za kakav-takav odmor, ne može da spava, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da miruje, ne zna šta će sa sobom. Delom je to opterećenje stvarno, ali delom je posledica potrebe da se sagori - objašnjava Tamara Štajner-Popović, trening analitičar (rang profesora) i predsednik Beogradske psihoanalitičke grupe.
- Sindrom 'nemam vremena' tipičan je za preživljavanje traume - dodaje ona. - Način na koji ljudi ovde žive i nemaju nikada vremena ni za šta dokaz je da živimo u posttraumatskom društvu. Rastrzanost obično 'kači' sposobne i talentovane, mlade i pripadnike srednje generacije. Ljude u preveliko opterećenje gura potreba da ne budu više bespomoćni i egzistencijalno ugroženi. Ali, koliko će dugo tako izdržati?
