Izvor: Vesti-online.com, 04.Nov.2014, 05:29   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Nemac sa dve domovine

Mnogo malih ljudi, na mnogo malim mestima, sa mnogo malih koraka, mogu da promene lice sveta - ova afrička poslovica, moto je 77-godišnjeg Stefana Barta, penzionisanog inženjera elektrotehnike iz Erlangena koji čitavog života radi na spajanju "dve domovine", Srbije i Nemačke.

Radi na spajanju dve domovine: Stefan Bart

Podunavski Švaba, kako sebe zove, kao maturant je morao da napusti plodnu vojvođansku ravnicu, jer su tadašnje jugoslovenske vlasti posle Drugog >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << svetskog rata njegovoj porodici oduzele imovinu. Kontakte sa rodnom grudom nikada nije pokidao i već decenijama svesrdno humanitarno pomaže, a sada čini sve da Srbija što pre postane jedna od razvijenijih evropskih zemalja.

- Pokušavamo da i mi kao građani nešto uradimo, kako je rekao srpski premijer Aleksandar Vučić, radi bolje saradnje. Ja ne gradim kule u vazduhu, a znam puno primera da je to moguće, ukoliko hoće obe strane - priča Bart na odličnom srpskom jeziku.

Dobre sagovornike pronašao je među ekipom iz Srbije koju je prvi put pre četiri godine pozvao na odbojkaški turnir u Bambergu, gde je 120 timova igra istovremeno na 24 travnata terena.

 

Vojvođani kod  Hugenotskog bunara u Erlangenu

 

- Ugostio sam tada srpske političare, poljoprivrednike i biznismene. Prilika je bila da pričamo o raznim temama, a kako sam posao gradskog savetnika obavljao 12 godina i pratim zbivanja u Srbiji, znam šta Nemačka ima, a Srbija nema i kako bi se moglo pomoći da život bude bolji. Pokazao sam im naše socijalne stanove, korišćenje solarne energije, a uspostavili smo i saradnju univerziteta mog grada i Novog Sada, prvenstveno u domenu korisne obnovljive energije - priča Bart

  Kamioni pomoći Stefan sa sestrom i roditeljima

 

Želi da i Srbi kao Nemci više gledaju u budućnost.

- Mora se gledati kako da ljudi i za pola veka imaju energiju. Ima je svuda i u vetru i u podzemnim vodama, samo je treba koristiti. Nemačka ima pasivne energetske kuće, zašto da ih nema Srbija - objašnjava naš sagovornik koji pomaže srpskim stručnjacima i u domenu navodnjavanja, zaštiti prirode i prečišćavanju otpadnih voda biološkom reciklažom kako bi se izbeglo zagađivanje reka.

 

Društvo Vuka Karadžića

U Erlangenu živi oko 1.200 Srba koji žive u Erlangenu i Bart je često je u njihovom udruženju koje nosi ime Vuka Karadžića. U vreme dok je bio gradski savetnik kao zastupnik Erlangena odlazio je na sve njihove proslave, a ostala je tradicija da svakog 8. novembra bude gost na njihovoj slavi Sveti Dimitrije. Ovo srpsko udruženje ga je i odlikovalo za dobru saradnju.

Humanitarnu pomoć Bart je počeo da donosi u Srbiju posle raspada velike Jugoslavije i sankcija, a to radi i danas.

- Davno sam otišao, ali sam oduvek pratio zbivanja u zemlji u kojoj sam rođen i rastao. Kada je buknuo rat u bivšoj Jugoslaviji, znao sam da stradaju i mnogi nevini ljudi i počeo sam da donosim hranu, lekove i odeću. Pomažem i decu ometenu u razvoju u Veterniku, Klinički centar i humanitarni centar u Novom Sadu. Ne odustajem, mada je to sve teže zbog mojih godina i ekonomske krize - priča Bart.

Među prvima je priskočio da pomogne u ublažavanju muka građana posle katastrofalnih majskih poplava koje su zadesile Srbiju.

  Stefan na proslavi 20 godina mature ( u crvenoj košulji)

 

- Podunavske Švabe širom Nemačke i Austrije odmah su se organizovale i slali smo kamione i kamione pomoći, zbog čega nam je zahvalio i premijer Srbije - ponosan je naš sagovornik.

Bart je član više humanitarnih organizacija, a pomagao je i srpskim bolnicama opremom koju su mu ustupale nemačke zdravstvene ustanove.

- Donosio sam krevete, stolice za hendikepirane, odeću za bolničko osoblje, ali nikada o tome nisam pričao, pa mnogi u Srbiji i ne znaju o humanitarnim šleperima koji su stizali. Kako je novca sve manje, sada odvajam od penzije da bih pomogao nekim ustanovama - priča o.

  Tuga za ravnicom

Bart ne propusti da dva puta godišnje dođe u Srbiju. Najčešće automobilom prelazi 2.100 kilometara koji ga dele od Futoga. Ovog oktobra je u rodno mesto nadomak Novog Sada prvi put doveo unuke, 24-godišnjeg Stefana i 26-godišnjeg Martina. Pokazao im je mesto gde su njihovi preci živeli od 1743. godine.

 

Pisac i političar

Naš sagovornik je autor tri knjige. Njegova dela "Dijalog Srbina i Nemca na Dunavu", koje je radio sa srpskim novinarem Nenadom Novakom Stefanovićem, i "Dečak iz komšiluka" sa Nadeždom Radović, prevedena su i na srpski jezik. Počeo je da piše kada je otišao u penziju, jer čovek je kreativniji kada ima više slobodnog vremena. Politički je aktivan, kao član Socijaldemokratske partije.

- Pišem i pisma za javnost i kritikujem ono što mi se ne dopada, poput ugovora sa SAD i Kanadom o trgovini bez carine koji nije povoljan za Nemačku - priča on.

- Odselili smo se iz Srbije 1957. na dan kada sam položio maturu, ali su nas iz kuće u Futogu odlukom AVNOJ-a još 1944. prebacili u logor u Bačkom Jarku. Tamo je nas 18-oro na slami spavalo u jednoj sobi. Potom smo prebačeni u Rgošte kod Knjaževca, gde je bio rudnik Tresibaba, i kao dečak se sećam da tamošnji meštani nisu hteli da poštuju naredbu da ne razgovaraju sa nama. Moju porodicu su vratili u Vojvodinu posle dve godine, ali ne u Futog, već u Rumenku kod Novog Sada, odakle smo otišli u Nemačku - priča Bart, čiji je deda od 1914. do 1918. bio knez Futoga, odnosno predsednik opštine.

  Stefan Bart u Futogu sa unucima Stefanom i Martinom

 

Njegovi otac i deda su bili ogorčeni što su ostali bez ičega, ali se Stefan nikada nije odrekao druge domovine, iako je morao da vrati srpsko državljanstvo i spakuje kofere i ode.

- Deda je brzo umro u Nemačkoj. Bio je strašno tužan bez te široke ravnice u kojoj je proveo ceo život. Otac je u Vojvodini bio ugledni zemljoradnik, a u Nemačkoj je radio u skladištu. Ja sam otišao na studije i prekinuo zemljoradničku tradiciju porodice - objašnjava nam.

Kontakte sa školskim drugovima i meštanima Futoga nikada nije prekinuo.

- Danas je zbog kompjutera naša komunikacija znatno olakšana i stalno smo u kontaktu - kaže Bart. On je samo jedan od podunavskih Nemaca koji su posle 1944. morali da odu širom sveta, ali su ostali u vezi sa Srbijom i krajem u kojem su rođeni.

 

Zavičajna tabla čeka

- U Futogu su pre Drugog svetskog rata dve trećine stanovništva bili Nemci, što mnogi ne znaju, pa sam podneo molbu da se kao simbol zajedništva naroda u centru mesta postavi zavičajna tabla. Želeo sam da to bude na dan Kupusijade, ali je futoška mesna zajednica, u kojoj kažu da su odobrili to svedočanstvo, odluku predala Zavodu za urbanizam Novog Sada. Konačnu reč treba da donese novosadska Skupština, pa će zbog procedure tabla sačekati iduću godinu - kaže Bart.

Nastavak na Vesti-online.com...