Izvor: Politika, 20.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nema više jeftinog zalogaja
Drastičan rast cena žitarica – zbog skupe nafte, klimatskih promena i kratkovidih politika
U proleće 1994, Lister Braun, tada predsednik Vorld voč instituta iz Vašingtona, objavio je provokativan članak pod naslovom „Ko će prehraniti Kinu”. Članak – koji je potom proširen u knjigu – dobio je zapažen publicitet u svetskoj štampi, uvek spremnoj da lansira neku lošu vest.
Loša vest u ovom slučaju bila je Braunova teza da će ekonomski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << napredak Kine i povećavanje životnog standarda njenih građana, koji će sve više jesti meso, povećati svetsku tražnju za žitaricama u tolikoj meri da će to, s obzirom na njihovu ograničenu raspoloživost, izazvati veliki porast cena, toliko da će to izgladneti mnoge siromašne zemlje koje nisu u stanju da tu cenu plate, što će izazvati socijalne nemire i, u krajnjem ishodu, dramatičnu svetsku krizu.
Braunov članak bio je aktuelan nekoliko godina a o njemu je potom prestalo da se govori. Kina je, uostalom, početkom 2006. zvanično „skinuta” sa UN programa za pomoć u hrani, zbog napretka domaćih kapaciteta da se prehrani. Kina inače ima 10 odsto od svetskih obradivih površina, sa kojih je, kako je to nedavno konstatovao uvodnik u „Ženmin žibaou”, u stanju da prehrani (svojih) 20 odsto svetskog stanovništva.
Šta se onda događa – zašto se poslednjih meseci sve više govori o svetskoj krizi hrane (istina u senci finansijske i energetske krize – preskupe nafte)?
Robert Zelik, predsednik Svetske banke, pozvao je početkom ovog meseca bogate zemlje da hitno izdvoje dodatnih 500 miliona dolara za Program UN za hranu, kako bi se ublažila kriza u zemljama u razvoju, pre svega onim iz Afrike. Razlog je upravo onaj pomenut u scenariju Listera Brauna: u poslednjih godinu dana cena žita porasla je za više od 120 odsto, više nego udvostručivši cenu hleba na svim meridijanima. Pirinač je poskupeo za 75 odsto samo u poslednja dva meseca. Kukuruz je dva puta skuplji nego pre dve godine. Računica Svetske banke takođe pokazuje da je u poslednje tri godine cena hrane u proseku porasla za 83 odsto, pri čemu su najveći skokovi zabeleženi od prošlog leta.
Više se troši nego što se proizvodi
FAO – Organizacija UN za hranu i poljoprivredu – procenjuje da će svetske zalihe žitarica ove godine biti na najnižem nivou od 1982. što je pouzdani indikator da se već više troši nego što se proizvodi.
Ostvaruje se, donekle, i drugi deo Braunovog sumornog predviđanja: u prvoj nedelji aprila poskupljenja namirnica izazvala su pobune u Egiptu i na Haitiju, nasilne demonstracije na Obali Slonovače, nerede u Kamerunu (40 mrtvih), Mauritaniji, Mozambiku i Senegalu, proteste u Uzbekistanu, Jemenu, Boliviji i Indoneziji...
Šta se zapravo događa, otkud odjednom kriza u oblasti za koju se poverovalo da više nije krizna?
Uzroka ima više, ali se uglavnom svode na tri: klimatske promene, preskupu naftu, i loše politike. Tome treba dodati i smanjivanje ukupnih obradivih površina za račun urbanizacije i industrijalizacije, što sve čini da proizvodnja žitarica (na kojima počiva bezbednosni sistem prehrane) manje-više stagnira.
Sve učestalije suše u jednim delovima sveta, cikloni i poplave u drugim, porast prosečne globalne temperature potvrđuju da klimatske promene nisu samo pretnja budućnosti, nego i sve aktuelniji problem sadašnjosti. To je u poslednje vreme najočiglednije u Australiji, donedavno drugom svetskom izvozniku žita, koja prolazi kroz suše koje se ne pamte.
Drugo, moderna poljoprivreda je u velikoj meri energetski intenzivna: nafta je neophodna da bi se proizvelo veštačko đubrivo, da bi se pokrenuli traktori i, na kraju, da bi se gotovi proizvodi transportovali do kupaca. Sa naftom koja je već neprijatno dugo iznad sto dolara po barelu, skok cena hrane je neminovan.
Hrana postaje nova nafta
Najzad, u kategoriji loših politika je nešto što postaje sve očiglednija zabluda: orijentacija na biogoriva, s obrazloženjem da će to ublažiti emisije štetnih gasova u atmosferu u biti je deo „akcionog plana” za sprečavanje globalnog zagrevanja.
Sve je više argumenata, međutim, da ono što je u jednom momentu izgledalo kao rešenje, postaje problem. Proizvodnja etanola i biodizela od kukuruza je problematična iz dva razloga. Prvi je da proizvodnja jednog litra biogoriva troši gotovo podjednako energije (iz nafte) koliko se dobija. Drugi je što je ova proizvodnja svugde subvencionirana, pa se farmerima više isplati da kukuruz prodaju za etanol, što stalno smanjuje površine za žitarice namenjene ishrani. Smanjuje se dakle ponuda, što uz stalno povećavanje tražnje za saldo ima – stalni porast cena.
Jedna studija OECD-a navodi da bi SAD, Kanada i EU morale da za proizvodnju biogoriva rezervišu između 30 i 70 odsto svojih obradivih površina da bi smanjili samo deset odsto svoje potrošnje nafte za transport. Dakle velika šteta za malu korist.
Sa druge strane, svet bi morao da do 2025. proizvodnju žitarica poveća za čak 50 odsto, tvrdi u intervjuu „Njusviku” Robert Cajlgler, biolog koji je na čelu Međunarodnog instituta za pirinač. Po njemu, da bi se ovo postiglo, svet će morati da osmisli novu „zelenu revoluciju” i prihvati genetski modifikovane žitarice, od kojih u ovom momentu mnogi strahuju.
U međuvremenu, uočen je i novi fenomen: umesto da svoje potrebe zadovoljavaju na međunarodnim produktnim berzama, veliki broj zemalja počeo je da svoje prehrambene rezerve popunjava bilateralnim aranžmanima. U vestima su tako poslednjih nedelja bili pregovori Libije i Ukrajine, po kojima bi Ukrajinci 100.000 hektara namenili samo za potrebe Libijaca, Egipat i Sirija se dogovaraju oko trampe pirinča za pšenicu, Filipini bi želeli da im Vijetnam garantuje redovne isporuke riže, Indija bi žito iz Kazahstana...
Vodeći proizvođači nastoje, međutim, da ograniče ovaj svoj strateški izvoz: to su već učinili Rusija, Argentina i Vijetnam.
Hrana postaje nova nafta – što je svakako povod za razmišljanje i onih koji promišljaju razvojnu strategiju Srbije.
Milan Mišić
[objavljeno: 21/04/2008]
