Izvor: Politika, 03.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nema sunca posle oluje
Izbeglice smeštene u kolektivnom centru u Krnjači kažu da su izgubile svaku nadu da će im biti bolje i da nemaju više šta da kažu
U kolektivnom centru u Krnjači, gde i dalje živi oko 85 Srba izbeglih iz Hrvatske, tišina i mir. Nekoliko ljudi sedi ispred svojih soba, neki u hladovini neobavezno razgovaraju, nekoliko ih je otputovalo, da odmor provede kod rođaka. Na poziv da porazgovaraju okreću glavu na drugu stranu, narogušeno promrse da nemaju više šta da pričaju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a neki bez reči objašnjenja zatvaraju vrata izbegličkih soba. I posle trinaest godina žive u privremenom smeštaju, skučenim sobama, sa zajedničkim kupatilom, bez mogućnosti da zarade dovoljno da bi se osamostalili, bez nade da će dobiti pomoć. Obećanjima više ne veruju, a za predstavnike medija i državnike kažu da ih se sete samo kada je neka godišnjica – tada im poneko i dođe, malo fotografiše, priča sa ljudima, teši ih i bodri, pa ode i oni ostaju sami i zaboravljeni – do sledećeg opominjućeg datuma.
– Ovo nam je četvrti put da se kućimo. Posle zemljotresa u selu gde smo živeli, gotovo bez ičega smo se preselili u obližnji Knin. Onda je došao rat i ponovno bežanje bez igde ičega. U Čortanovcima, gde smo bili u kolektivnom smeštaju, 2001. godine izbio je požar i izgorele su nam sve stvari, pa smo, eto, četvrti put samo u odeći koja je bila na nama, došli ovde u Krnjaču – kaže šezdesetdvogodišnja Dušanka Pjevalica iz Knina, jedina od stanara kolektivnog centra koji su pristali da govore s novinarima.
Živi sa suprugom i sinom koji je jedini zaposlen i koji ih izdržava. Dušankin muž, tri godine stariji od nje, radni vek je proveo u školi kao profesor biologije i hemije, ali pravo na penziju ne može da ostvari.
– Bio je u Kninu da podnese zahtev za penziju, objasnio im je da je u ratu potpuno ogluveo, ali su mu tamo rekli da nije ni slep ni u kolicima i da penziju ne može da dobije – seća se Dušanka muževljevog prvog odlaska u grad u kojem su živeli.
Dodaje da su u Kninu imali stan, ali su digli ruke od toga da će povratiti pravo na vlasništvo i komentariše da stanove ne vraćaju.
– Ljudi za koje sam čula da su se vratili, uglavnom su imali kuće na selu, ali od onih koji imaju stanove niko koga ja znam nije se vratio. Ali ja se slabo krećem, uglavnom sam usidrena ovde, pa ne znam ni gde su mi rođaci, a kamoli prijatelji i komšije iz Knina – veli Dušanka.
Kada su tek stigli nije im bilo lako – muža je hrvatska vojska zarobila u Kninu, pa im se pridružio tek posle 45 dana. Kolektivni centar u Čortanovcima gde su bili smešteni bio je daleko od grada, pa je bilo teško naći posao i zaraditi.
– Da sam bila ovde od početka, ja bih se do sada već skućila, ali iz Čortanovaca se nigde nije moglo. Supruga niko nije hteo da zaposli jer je gluv, a sada radi na građevini da bi zaradio pare da ponovo ide u Knin i opet pokuša da sredi penziju – rekla je Dušanka.
Bez suza u očima ova žena govori i o životu tamo, onom izgubljenom, izbrisanom, što samo u sećanju ostaje. Objašnjava da bi volela da ode u Hrvatsku da obiđe grobove roditelja, ali ne bi volela da živi tamo. Ovde su joj muž i deca i tamo više nema šta da traži, zaključuje ona. Rasplakala se tek kada je počela da priča da su izgubili svaku nadu da će izaći iz kolektivnog smeštaja.
– Ko se snašao, snašao se, a za nas koji smo ostali u kolektivnom smeštaju niko više ne mari. Nas koji smo izbegli iz Hrvatske svi su zaboravili – jada se Dušanka.
J. Beoković
[objavljeno: 04/08/2008.]
