Izvor: Politika, 01.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nema neprikosnovenog lidera
Sukobi i borba za moć podjednako su prisutni među srpskom i albanskom političkom elitom na Kosovu i Metohiji
Ni među Srbima ni među Albancima nema jedne ličnosti koja bi za svoje sunarodnike predstavljala neprikosnoveni autoritet, tvrde poznavaoci političkih prilika u južnoj srpskoj pokrajini. Oni koji su trenutno eksponirani već kroz koji mesec ili godinu mogu da padnu u zaborav kao što se to desilo i njihovim prethodnicima. Njihova popularnost je „kvarljiva roba” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << – traje onoliko koliko im traje funkcija.
Poznavaoci prilika na Kosovu tvrde da je snaga nekog srpskog lidera oduvek zavisila isključivo od toga koliko su mu bliske veze s Beogradom. Izuzev Marka Jakšića, koji je dugogodišnji član Demokratske stranke Srbije, gotovo svi ostali su po više puta menjali partijske boje.
„Onaj u koga Beograd investira, on je najjači. Trenutno su to Marko Jakšić i Milan Ivanović – ljudi DSS-a koji su vezani za resorno ministarstvo, za budžet. Dok je Nebojša Čović bio predsednik Koordinacionog centra za KiM oni su bili gotovo marginalizovani, a snagu je imao Oliver Ivanović, kaže Dušan Janjić, direktor Foruma za etničke odnose, i dodaje da oni koji su najuticajniji, koji imaju najviše para i institucija iza sebe, nemaju uvek i najveću podršku među običnim svetom.
I dugogodišnji izveštač sa Kosmeta, danas direktor vladine Kancelarije za saradnju s medijima Milivoje Mihajlović, slaže se da sa ovom konstatacijom. Moć na Kosovu nekog lidera, kako kaže, bila je srazmerna moći njegove stranke u političkom životu Srbije.
„Politička borba sa ’beogradske kaldrme’ preslikava se na Kosovo. Najbolji primer da se moć, ukoliko nema uporište u strankama koje su na vlasti, gubi jesu Oliver Ivanović i Rada Trajković. Rada je imala priličnu moć dok je bila član Batićeve Demohrišćanske stranke Srbije koja je bila deo vladajućeg DOS-a. Sada nema neku moć iako je direktor Doma zdravlja u Gračanici”, objašnjava Mihajlović.
Oliver Ivanović, kako kaže, bio je neprikosnoveni lider Srba s Kosova, dok je bio predsednik Srpskog nacionalnog veća Kosova i Metohije, koje je bilo političko telo koje je zaštitilo Kosovsku Mitrovicu od iseljavanja i brojnih napada Albanaca. A sam Ivanović je predvodio momke koji su na mostu branili Kosovsku Mitrovicu. Međutim, onog trenutka kada je ušao u Čovićevu Demokratsku alternativu, počeo je polako da gubi moć. Tog trenutka je zasmetao ljudima iz drugih stranaka i polako je počeo da nestaje s političke scene Kosova tako da se sada njegova politička moć svodi na ulogu analitičara.
Padu ličnog ugleda i političkog rejtinga umnogome su i sami doprineli pojedini srpski lideri. Njihovi sukobi i netrpeljivosti bili su poznati i van granica Kosova. U javnosti su ostale upamćene međusobne čarke i prozivke između prezimenjaka Ivanovića – Olivera i Milana i Trajkovića – Rade i Momčila, ali ni ostali nisu ostajali dužni jedni drugima. Neki su se čak optuživali i za unovčavanje srpstva. Tako smo saznavali ko je za koliko prodao stan, kuću, imanje, gde mu se školuju deca i kakvu je odstupnicu obezbedio u slučaju da na Kosovu postane „gusto”. Zbog ovakvog prepucavanja često su bili na meti kritike da im je lični interes bio iznad „višeg interesa”.
Mihajlović ističe da su svi interesi u igri, da su isprepleteni i sujeta i stranački interesi i „nekakva vizija kosovske budućnosti” te da su stvoreni animoziteti čije pravo poreklo teško ko može da objasni.
Na pitanje kako na to gleda „običan” svet Janjić kaže da sama činjenica da tamo žive stalno ili povremeno i da obavljaju neke važne poslove za obične ljude već je dovoljna. „Koliko god su ljudi na njih ljuti oni sa strahom gledaju da li je neko od lidera iz Beograda došao na Kosovo, kao što im je važno i kada dođe ministar. Tačno je oni žive bolje od većine, ali to je uvek slučaj s političkom elitom”, kaže Janjić.
A Milivoje Mihajlović ističe da politička podrška koju pojedinci dobijaju iz Beograda (trenutno su najuticajniji ljudi iz DSS-a), nije srazmerna i ugledu koji oni uživaju među kosmetskim Srbima. Univerzitet u Mitrovici, kako kaže, ima 10.000 studenata i 1.000 profesora i to je veliki potencijal za stvaranje političke elite koja bi bila u stanju da se nosi s kosovskim problemom. Ali oni su, na žalost, uglavnom apolitični.
Do veće podele među srpskom elitom na Kosmetu došlo je i kada se odlučivalo da li treba učestvovati na kosovskim izborima. Jedni su bili za to da se posluša glas iz Beograda da Srbi nemaju šta da traže na izborima dok su drugi bili za to da se uđe u kosovske institucije. To, međutim, nije bitnije uticalo na sukobe i podele među srpskim stanovništvom.
Prema Janjićevim rečima u južnoj pokrajini trenutno vlada dvovlašće, tako da postoje po dva koordinatora za pojedine okruge, iza jednog stoji DSS, a iza drugog DS i G17 plus. I u mnogim institucijama funkcije su duplirane. Dok su više komunicirali sa strancima Srbi su se delili i po tome ko radi, a ko ne radi za strance.
A na pitanje zašto iz enklava ne dolazi nijedan srpski lider Milivoje Mihajlović kaže da se svesno „guši” izdvajanje nekih lidera u enklavama zato što se centar političke moći stvara u Kosovskoj Mitrovici koja postaje prestonica kosovskih Srba koju vode Milan Ivanović i Marko Jakšić koji crpu moć iz činjenice da je DSS bio i u prethodnoj vladi, a u poslednje vreme Jakšić i Ivanović polako gravitiraju prema radikalima.
Ništa manje podela i sukoba nema ni s druge strane Ibra, među Albancima. Njihovi lideri su često, da bi homogenizovali svoj narod, pozivali na slogu koja cveta u srpskim redovima, a isti argument su upotrebljavali i srpski političari.
Mihajlović navodi samo jedan od primera kako su albanski političari pokušavali da na zastrašivanju Srbima ujedine svoje sunarodnike.
„Potpuno su bili šokirani kada je došla kablovska televizija u Zubin Potok. Mislili su da je to moguće samo uz pomoć tajnih službi. Danima su o tome pisale novine, a sve to je bilo u funkciji ujedinjavanja njihovog stanovništva. Tako i mi govorimo da su oni jedinstveni, a oni su u stvari potpuno razjedinjeni i nemaju neprikosnovenog lidera”, ističe Mihajlović.
Čak ni aktuelni premijer Hašim Tači, koji uživa američku podršku i koji je neprikosnoven u Prištini, nije jedini koga Albanci slušaju. Podjednako uticajan, ali u Metohiji, jeste bivši premijer, haški optuženik i čovek koga vlasti Srbije terete za brojna zlodela nad Srbima, Ramuš Haradinaj.
U oceni da se na političkom tronu među Albancima nakon Rugove nije niko ustoličio slažu se i naši albanski sagovornici. Prema rečima Fatmira Šeholija, političkog analitičara iz Prištine, jedan deo političke elite Kosova regrutovao se iz tima bliskih saradnika nekadašnjeg predsednika Kosova i skoro dvodecenijskog lidera Demokratskog saveza Kosova Ibrahima Rugove, a drugi deo iz OVK. „Prvi zastupaju pacifistički koncept čije oličenje su sadašnji predsednik Kosova Fatmir Sejdiu i akademik Nedžat Daci, prvi predsednika skupštine Kosova nakon 1999. godine. Međutim, trenutno, nešto veći uticaj među narodom imaju bivše vođe OVK kojima je kao i Rugovinim naslednicima jedini cilj bio stvaranje nezavisne države”, kaže Šeholi.
A Nedžmedin Spahiu, bivši savetnik Ramuša Haradinaja u vreme dok je ovaj bio premijer, danas profesor na Fakultetu političkih nauka u Prištini, u razgovoru za „Politiku” objašnjava da je rat 1999. godine „proizveo” nove generacije političara koje su ušle u sve važnije strukture Kosova i koji danas dominiraju na političkoj sceni.
„Naša elita je uglavnom proizašla iz struktura OVK. Jedino predsednik Kosova Fatmir Sejdiu nije bio u ratu. I premijer Hašim Tači i predsednik skupštine Jakup Krasnići su s pedigreom ratnika ušli u strukturu vlasti. Ali činjenica je da će status pripadnika političke elite imati samo dok im traje mandat”, objašnjava Sejdiu.
Najbolji primer za to je bivši premijer Bajram Kosumi koji je sada gotovo potpuno zaboravljen, a koji je svojevremeno važio za prilično uticajnog političara. Ista sudbina zadesila je i Vetona Suroia, vlasnika uticajnog lista „Koha ditore”, nekadašnjeg lidera partije ORA.
Na političku scenu posle kraćeg izbivanja ponovo će se vratiti i bivši premijer Agim Čeku, jedan od vođa OVK, čovek koji je odgovoran za zločine nad Srbima u Medačkom džepu koje je počinio kao pripadnik hrvatske vojske. On će, kako kaže Šeholi, s nekadašnjom političarkom iz doba socijalističke Jugoslavije Kaćušom Jašari, koja je osamdesetih godina prošlog veka bila na čelu Saveza komunista Kosova, osnovati Socijaldemokratsku partiju. Čeku se inače kod svojih sunarodnika visoko kotirao kao ratnik, ali ne i kao čovek koji je mogao da ih dovede do nezavisnosti.
Možda najbolju sliku o tome kakve lidere žele Albanci govori i jedna priča iz nedavne predizborne kampanje. Kako priča Mihajlović Veton Suroi, čovek koji je važio za jednog od najperspektivnijih lidera, školovao se u inostranstvu, pripreman je za premijera ili za šefa diplomatije, krenuo je u izbornu kampanju pešice, prokrstario je celo Kosovo, što je oduševilo Beograd i Zapad, ali ne i Albance. Oni su rekli: „Ne može tako, za nas je lider onaj ko dođe blindiranim kolima i s telohraniteljima. On ima moć. Oni koji idu pešice – to su prevaranti.” Tako je propao Suroi, a Albanci su dobili premijera koji je podjednako i po njihovom i po ukusu Zapada.
-----------------------------------------------------------
Najugledniji Srbi
Najveći ugled na Kosmetu među Srbima imaju pripadnici Srpske pravoslavne crkve – vladika raško-prizrenski Artemije i vladika lipljanski Teodosije. Iza njih, po uticaju su, kako kaže Dušan Janjić, otac Sava Janjić iz manastira Dečani i otac Petar Ulemek, iguman manastira Zočište. Međutim, kako Janjić napominje, u poslednje vreme opada ugled čak i vladici Artemiju koji je važio za nesporni autoritet jer je jedno vreme samo Crkva bila s narodom na Kosmetu, a sad nije samo Crkva. Osim toga, kaže on, bilo je nekih pokušaja osporavanja vladike, a to se odrazi na obične ljude, a i neke njegove izjave uticale na pad popularnosti.
Jelena Cerovina - Biljana Radomirović
[objavljeno: 02/03/2008]
