Izvor: Blic, 18.Maj.2010, 01:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nema kraja, ima samo početak, idemo dalje
Neki od posmatrača izložbe Aleksandra Cvetkovića „Carry on“ u Galeriji „212“ zapitaće se šta to znači da on predstavlja nove-stare slike. Stručno, to se zove reenekting, odnosno ponovno izvođenje, i smatra se za legitiman postupak, naravno ako donosi nešto novo, objašnjava Slavko Timotijević u katalogu. Aleksandar Cvetković
Šta je to novo, čujmo od umetnika koji važi za jednog od najpoznatijih na beogradskoj likovnoj sceni, čije se ime pamti još iz vremena >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kada je slikao s Božidarom Damjanovskim. Mnogima su u sećanju Cvetkovićeve magline, slike očišćene od svega suvišnog, koje su najčešće prikazivale oblake.
Takozvano slikarstvo oštre ivice sedamdesetih je bilo trend u svetu. Svega sedam slika su Cvetković i Damjanovski zajednički napravili, za prvu dobili nagradu „Oktobarskog salona", potom otišli u Njujork, naslikali još jedno delo - čuveni „Parametar univerzuma" (robusna muška leđa s nebom u pozadini) - osvojili opet nagradu na Bijenalu jugoslovenske umetnosti u Njujorku i svaki je krenuo svojim putem...
Šta karakteriše to vreme?
- Njujork je tada imao više Beograda nego Beograd Njujorka. Njujork je, uostalom, još od šezdesetih bio centar umetničkog sveta. Svi su tamo odlazili da ostanu... Nažalost, stigle su krizne godine i ja s Njujorkom više nisam u kontaktu. Daleko od očiju, daleko od srca. Razmišljam jesam li pogrešio što sam se vratio u otadžbinu, na nulu! Pogotovo poslednjih meseci! Niko o nama umetnicima ne vodi računa. Pušteni smo niz vodu. Čak je i u devedesetim bilo za nijansu bolje. Neke firme su kupovale naše radove, kačile ih po foajeima. Sad, pošto su privatizovane, otpuštaju radnike, taman posla da „bacaju" pare na slike.
Neke nove firme ipak prave svoje kolekcije. Ima li vas u njima?
- Ma, to su klanovske priče usredsređene na konceptualnu umetnost, u koje je nemoguće prodreti.
Vi se držite slike i dalje?
- Držim se štafelajskog slikarstva za koje sam se školovao. Ne mogu da radim nešto što nisam učio napamet. Ne bi mi to bio nikakav problem, inventivan sam dovoljno. Mogao bih u slobodno vreme, zabave radi, da napravim neku instalaciju, pa čak i neki performans, ali me ne privlači. Za mene slika nije mrtva, niti će to ikad biti.
Ovim ciklusom slika na neki način vraćate se unazad. Zašto?
- Mnogi, pogotovo mladi, nisu nikad imali priliku da vide moj njujorški ciklus slika. Neki zato što su rođeni posle osamdesetih, a neki zato što su slike odavno u muzejima širom sveta, na primer u Alterantivnom muzeju u Njujorku, najviše u Galeriji „Saketi" u Askoni (Švajcarska), Muzeju suvremene umetnosti u Zagrebu, mada nemam informaciju da li tamo trenutno visim na stalnoj postavci. Zato sam ponovo izveo iste slike.
Pored slikarstva, bavite se i muzikom. Na sličan način?
- Ne samo uzgred, nego sam u jednom trenutku zbog muzike napustio studije slikarstva i otišao u Nemačku. Svirao sam po američkim klubovima dok je Nemačka bila američka. Sad ponovo imam svoj bend. Negujemo muziku naše mladosti iz šezdesetih i sedamdesetih - kantri, vestern i bluz - koju nit neko u gradu svira, nit na radiju pušta. Još nismo uvežbali repertoar za četiri sata svirke u nekom klubu, ali idemo ka tome. Grupa se zove „Big bakšiš bend". Samo ime kazuje, sviramo besplatno, za pivo! Publiku činimo mi, matorci, i naša deca.
Čujem, svirate po Banatu?
- Sviramo leti, zaređamo po kafanama od Deliblatske peščare do Bele Crkve... Mogu vam reći da meštani jedva čekaju da nas ponovo vide i čuju. Da nas nema, ne bi znali ni za šta drugo, osim za turbofolk!
Slušate li muziku dok slikate?
- Naravno. Ne bih mogao ni zamisliti da slikam u gluvoj sobi.
Ima li naziv ove izložbe veze s muzikom?
- Ima. Smislio sam ga slušajući divnu kompoziciju grupe „Krozbi, Stils, Neš & Jang", njihov hit „Carry on". U prevodu „Idemo dalje".
Ima li naziv izložbe ikakve veze s nama danas?
- Naravno da ima. Šta nam drugo preostaje nego da idemo dalje posle svega što smo preživeli i još preživljavamo. Ipak, znajte, ja sam srećan čovek, radim ono što volim i ne dam da me besparica duhovno ugrozi. Nema kraja, ima samo početak. To me kuraži, daje mi energiju, budi u meni inat da istrajavam, uprkos svemu.
Repriza
Čime ste se inspirisali da ponovo izvedete slike iz osamdesetih. To su ipak bile godine uspona?
- Iskreno æu vam reæi: hteo sam da mi se ponovo dogodi baš to vreme. Bio sam zaista radostan dok sam ih slikao, do te mere da sam se trudio i boju da pogodim. Odmotavao mi se film: po kojim smo kafanama sedeli, koju smo muziku slušali. Moraæu još koju sliku da napravim da bih se oraspoložio. Fantastièno je iskustvo hodanje istom stazom unazad.
