Izvor: Blic, 12.Maj.2009, 11:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nema alibija
U skladu sa odredbama Zakona o privatizaciji, a prema opisu poslova u nadležnosti Agencije za privatizaciju, sve aktivnosti Agencije mogu se grupisati u dva osnovna procesa: prvi, sama privatizacija, i drugi, kontrola postupka privatizacije i izvršenje ugovora o prodaji.
Ovaj druga obaveza Agencije uglavnom je bila primenjivana tek kada su problemi eskalirali, kad su štrajkovi zaposlenih uzburkali javnost i pokazali da nešto nije u redu. Samo nekoliko primera je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dovoljno da to ilustruju.
Prvi je iz Leskovca, a skorašnja vest kaže da radnici „Tehnomašine” već tri meseca štrajkuju čekajući da Agencija za privatizaciju raskine ugovor sa Goranom Angelovskim iz Kumanova,koji je za 120.000 evra kupio nekada veoma uspešnu firmu za proizvodnju rudarske opreme, koja sada ima upola manje zaposlenih, radi slabo i ne isplaćuju se zarade, porezi i doprinosi.
Drugi je iz Pančeva, kada je tek posle nelegalnog iznošenja mašina iz zemlje, kada je Agencija tek posle štrajka i blokiranja ulica, otpočela kontrolu u nekada jedinoj i velikoj fabrici za proizvodnju veštačkog đubriva koja je privatizovana, a u kojoj su novi vlasnici radili šta su i kako su hteli. Da nije bilo protesta, privatizacija ne bi bila još dugo poništena.
Treći primer je svež i aktuelan, tiče se Beogradske industrije piva u kojoj se događa destrukcija proizvodnje i kapaciteta uz nedozvoljenu rasprodaju delova i pogona. Mali akcionari BIP-a, koji raspolažu sa oko 38 odsto kapitala ovog preduzeća, traže poništenje prošlogodišnjeg ugovora o privatizaciji kompanije, navodeći da većinski vlasnik ne da nema nikakvu strategiju za razvoj, već „preti ozbiljna opasnost od topljenja kapitala” koji je, prema proceni manjinskih akcionara, višestruko potcenjen.
Moglo bi se navesti još prilično slučajeva kada Agencija nije na vreme, u skladu sa zakonskom obavezom, kontrolisala i pravovremeno preduzimala mere koje su njeno pravo, ali i obaveza. Raniji pokušaji Agencije da opravda svoju sporost i aljkavost u primeni zakona kroz priču da je u odnosu na ukupan broj privatizacija, procenat problematičnih nizak, spadaju u domen isprazne retorike i statistike.
Ovde se radi o realnom životu i stvarnim ljudima, o destrukciji vrednosti imovine mimo zakona, a to je uvek mnogo više od statističkog podatka. Pa, mesecima su novi vlasnici razvaljivali peći u „Magnohromu”, a da Agencija nije činila ništa sve dok fabrika nije praktično nestala sa lica zemlje i dok nisu ostali goli zidovi proizvodnih hala.
Naravno, bez pravih sindikata i kada sve ode „do đavola”, na javnu scenu stupaju očajni i razočarani radnici. Njihova tragična radikalizacija protesta, a to jeste odraz njihove nemoći da nešto promene, onda izaziva nelagodu i budi različita osećanja i reakcije. Kad neko sebi odseče prst, kada neko jeste spreman da umre štrajkujući glađu, biće da ima puno toga lošeg, nataloženog i propuštenog od strane države i njenih tela. Da je Agencija striktno i u skladu sa odredbama kupoprodajnog ugovora kontrolisala procese posle formalne prodaje, mnogi štrajkovi i lomovi bili bi izbegnuti. Lako je sada reći da Vlada nije odgovorna za katastrofalan položaj zaposlenih u „Partizanu” iz Kragujevca ili tekstilaca u Novom Pazaru. Formalno-pravno, to jeste tačno. Ali ko je i kada u lancu odgovornih i zakonom pozvanih propustio da uradi svoj posao u ime države. Nisu svi dugovi nastali, kako to reče pre neki dan jedan od mnogobrojnih ministara, „u prošlom veku". Država je, treba ponoviti, sada najveći dužnik u Srbiji.
Nikada do sada se nije desilo da je bilo ko iz Agencije bio odgovoran, more kriv, a ne odgovoran, zbog loših i zakasnelo raskinutih prodaja i uništenih firmi. Upravo ta spirala nečinjenja Agencije na početku tog lanca, pa kasnije drugih u državi i u ime države, ima za posledicu radikalizaciju radničkih protesta.
One koji formiraju vlast niko ne može amnestirati od odgovornosti. Ako nisu odgovorni kao ministri, ako nema zakonskog osnova da pomognu, odgovorni su kao političari i ljudi. Tu nema alibija.
