Izvor: Večernje novosti, 30.Maj.2019, 23:19   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Nela Mihailović: Moj uspeh je - biti svoj

Nela Mihailović je arhetip umetnosti. Njena gluma ostaje. Traje. Ne bledi. Upućuje. Opominje. Znači. Prelama aplauze. Plače... Nela Mihailović je arhetip umetnosti. Otelotvorenje dara u naizgled običnoj, jednostavnoj ženi, kompleksnoj do te mere da svaka uloga koju odigra menja tok razmišljanja i osećanja, ostavljajući pozorišta i ekrane punim, i onda kada se spuste zavese i isključe prijemnici. Njena gluma ostaje. Traje. Ne bledi. Upućuje. Opominje. Znači. Prelama >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << aplauze. Plače. Njena gluma traži tišinu. A posle te tišine ostaje dubina. I istina. Svojstveno odabranima. Nela Mihailović je Glumica! Piše se velikim početnim slovom. Kao i njeno Ime. Trag. Život. I Moć.* Veoma stabilno, ponosno i čini se, beskompromisno, koračate putem umetnosti punih dvadeset pet godina. Šta vam je najviše pomoglo da istrajete i uspete? - Nikada nisam bila nestrpljiva. Po prirodi sam takva i nisam prerano očekivala neke stvari. Odavno mi se potvrdilo, kako u poslu, tako i u privatnom životu, da je strpljenje moja ogromna vrlina, kao i istinska vera da ću doći do onoga što sam sebi davno zacrtala. Nekada je taj put veoma dug, neko bi verovatno odustao, ali ne i ja, zato što duboko verujem da ću ostvariti sve što želim. S godinama mi se veoma izoštrila intuicija, osećanje kada treba da poslušam sebe. U poslu se to, pre svega, odnosi na uloge koje ne prihvatim. Sada sam u stanju da odbijem ulogu kod reditelja sa kojim dvadeset pet godina želim da radim, što sam nedavno učinila. Intuitivno sam se odlučila na taj korak. Uloga mi nije bila inspirativna, reditelj jeste, ali sam odbila i nisam se pokajala. Meni je sada olakšano mnogo toga, ali to ne može da ima mlad glumac, to možeš da nosiš sa pedeset godina, posle velikog iskustva. Neko to ne ponese ni sa osamdeset, ne isprati sebe, ne prepozna znakove. Ja mnogo razmišljam o svom poslu, o sebi i životu. Smatram da je to neophodno, jer smo svi skloni greškama. Dokle me je nešto dovelo, ako sam pogrešila, zbog čega mi se to desilo, gde je ta greška. Verujem da jedino tako možeš da se razvijaš i napreduješ.* Koliko su strpljenje, vera u sebe i pravi znakovi pored puta uticali na to da ostanete svoji? Odlikuje vas veoma stamen karakater, uprkos velikoj emotivnosti. Da li je u toj doslednosti suština traga koji, kao umetnik, ostavljate za sobom? - Stojim iza toga da je to što sam ostala svoja, takva kakva jesam, moja velika prednost. Uspesi i neuspesi u poslu me nisu menjali, u smislu da poverujem da sam nešto više i bolje od onoga što jesam. Trajem dvadeset pet godina na način koji, kada se osvrnem, nikada ne bih menjala, što je najvažnije. Sad da se vratim i da mi neko ponudi ulogu koja će biti iznad svih mojih dosadašnjih uspeha, i da mi kaže: “Imaćeš samo to” ne bih pristala. Jer, ja imam nameru da trajem još dvadeset pet godina. I to je jedini način da budem srećna. To je, u stvari, rad na sebi koji me je doveo dovde, do nagrade “Raša Plaović”, do toga da mesec dana budem među prvim ljudima koji su digli glas protiv nepravde, do toga da osećam da sam na mestu na kome sam želela da budem i da sam, kao umetnik, priznata. Moj uspeh je - biti svoj. Sve češće svojim ćerkama, u želji da budu što bolje, govorim da nikada ne budu deo mase, deo krda, samo zato što svi tako rade. Koračaj svojim putevima, slušaj sebe i kada ti se učini da se ne uklapaš, samo budi svoj i onda ćeš stići tamo gde si namerio.* Da li je sve o čemu govorite uslovilo da sebe prihvatite kao jednu od najboljih i najpriznatijih glumica u ovoj zemlji? Da stojite iza kredibiliteta svog talenta i imena, bez obzira na to da li neko voli ili ne voli vaš rad. - Godine su me oslobodile sumnji i bespotrebne skromnosti. Sumnje nas guraju napred, ali neke sputaju glumca. Često se pitam da li sam nešto dobro uradila, ali to nije presudno, već ovo što ste pomenuli - voleli me ili ne. Toga sam postala svesna. Ima onih koji me zaista vole i onih kojima nisam omiljena, ali ja znam da sam dobra glumica i da sam puno puta to pokazala, čak i onda kad nisam bila zadovoljna kako sam neku ulogu odigrala. Sve je stvar iskustva. Kod mladih glumaca, recimo, ne gledate da li je savršeno uradio lik, kako ga je sproveo, da li je u radnji tačan. Ja uvek gledam ono što iz njega izlazi. foto D.NovkovićNazovimo to glumačkom harizmom, koja se vidi vrlo rano, i često pomislim - greši, pojma nema, ali tako darovito greši. E, to je to nešto. Čak i kada sazriš, to se dešava. Grešim i ja, ali kao neko ko je darovit. U tom smislu sam, danas, mirna pred samom sobom, jer volim da budem objektivna i u poslu i u životu. Nosim određenu dozu skromnosti i nikada za sebe ne bih rekla da sam bogom dana, divna glumica, ali da sam tamo gde sam želela da budem, to je činjenica. A ja sam sebi, da se razumemo, želela najbolje.* Uloga u predstavi “Balkanski špijun” je veoma kompleksna i teška. Gradite je, uslovno rečeno, od prvog koraka do trijumfa. U čemu je bio najveći izazov, šta najveća strepnja, a šta dokaz da ste, kao glumica, dorasli tom liku? - Kad mi je ponuđena uloga Danice u “Balkanskom špijunu” bila sam oduševljena i odmah sam je prihvatila. Puno toga sam odigrala, ali sam samo dva puta u životu izgovorila: “To je moja uloga!”. Prvi put za majka Stanu u filmu “Led”, a onda za Danicu. To ne znači da je neka druga glumica ne bi, možda, uradila bolje od mene, ali je moje osećanje da pripada baš meni bilo nepogrešivo, jer dok sam je samo čitala, ja sam znala tu ženu. Imala sam neki divan predosećaj da će to biti važno za mene i Danicu, zaista, smatram svojom najboljom ulogom u pozorištu. Čini mi se da nikad lakše nisam uradila neku ulogu. Sloj po sloj se otvarao i stapao u jedan veoma kompleksan lik. Osećala sam lakoću i radost igre, što mi je potvrda da sada, što je i prirodno kad radiš na sebi, imam dobar temelj, građen godinama, sa kog brzo skočim u prostor poigravanja. Osvešćenje tog osećaja mi je donela ova uloga.Pročitajte još - Nela Mihailović: Kada se raspala porodica, raspalo se sve * Danica vam je donela i značajnu nagradu “Raša Plaović”. Šta, pre svega, u vašoj ličnoj kategorizaciji uspeha, predstavlja ovo veliko priznanje? - Ništa nije slučajno. Davno sam prihvatila činjenicu da meni sve u životu ide polako, ali se uvek desi ono što treba, uprkos protoku vremena. I to se još jednom potvrdilo. Nagrada “Raša Plaović” je velika i važna, priželjkuje je svaki glumac. Nisam znala ni da sam nominovana, jer se ne bavim tim stvarima, ali kada su mi javili, doživela sam potpuni šok i ogromnu sreću i radost, i taj 22. novembar 2018. godine ću pamtiti zauvek. Bio je to lep završetak jednog burnog perioda, ali i potvrda mog rada. Sve se te večeri poklopilo i bio je to jedan od najlepših momenata u mom životu. Dvadeset pet godina rada, moje upornosti i želje da trajem, da budem sve bolja, u čemu sam nekada uspevala a nekad ne, ali bez obzira na to, ovu nagradu, pre svega, doživljavam kao potvrdu svog umetničkog puta.foto N.Fifić* O koji kamen ste se, na svom umetničkom i životnom putu, sapleli, možda i pali, a šta vam je pomoglo da ustanete i nastavite dalje, na svoj način? - Bila sam u nekim momentima vrlo ljuta na sebe, jer određene ljude iz posla nisam procenila na pravi način, iako sam oduvek imala tu veštinu da prepoznam ko je kakav. Generalno, ljudima prilazim optimistički, verujem im i, po mom mišljenju, to je ispravan stav, jer mi je, uglavnom, prvi utisak bio tačan. Međutim, nekoliko puta sam se saplela o svoje pogrešne procene i razočarenja su bila velika. Ali mi je i to donelo iskustvo više, zbog kog ću, u budućnosti, manje grešiti. Trenuci suočavanja sa tim su bili veoma emotivni, jer mene razočarenje u ljude duboko pogodi i rani, ali iz toga moraš naučiti gde si pogrešio. Činjenica je da sam godinama unazad prilično zatvorena za nove ljude, verovatno zato što pravih prijatelja nema mnogo. Ja sam svoje izbore još u mladosti napravila, jer sam, pre svega, vezana za prijatelje koje sam stekla na Akademiji, a onda i za neke koje sam upoznala kao mlada glumica. Meni je to dovoljno. S druge strane, itekako pamtim ko me je kako dočekao i ophodio se prema meni. Pamtim i divne kolege i one koji to nisu bili, ali se nikada ne svetim jer mi to nije u prirodi. Ne želim sebe da trujem lošim mislima i porivom da nekome, na bilo koji način, vraćam milo za drago, ali ne zaboravljam.* Mudrost je, pored stamenosti koju smo pomenuli, još jedna vaša karakteristika, koju, čini se, s godinama nadograđujete. Uspeh vas nije izdeformisao, svoju popularnost nosite, gotovo, neprimetno. Koliko je to oslobađajuće za umetnika? - To je izbor. Nikada me to nije privlačilo, posebno iz razloga što je kod nas sve plagijat nekog sveta u kome je taj glamur potpuno drugačiji i gde je mnogo veći novac u igri. Drugo, ovde su, nekako, svi na gomili. Sa mnogima od tih ljudi, koji se pojavljuju na crvenim tepisima, ne bih bila, ne u istoj prostoriji, nego od takvih pojava bežim i sklanjam se. Naravno da ima i glumaca koji vole popularnost i preveliku medijsku pažnju i to ne osuđujem. Svako ima legitimno pravo da živi i da se ponaša kako hoće. Ja sam se sa tim suočila kao zrela osoba, sa trideset i nešto godina, i još tada sam bila duboko svesna da je to kratkog daha. Bilo mi je mnogo važnije što sam u tim serijama, koje donose veliku popularnost, imala kontinuitet, kao i u pozorištu. Mislim da ljudi sami, ako su skloni tome, poveruju da su mnogo bitni, pa onda namaštavaju, željni slave, jer misle da su važni. Meni je veoma stalo da imam svoju privatnost, iako nisam od onih koji nešto kriju. Svi znaju da sam udata i da imam dve ćerke, ali, ipak, branim svoj mikrosvet, svoju porodicu. Branim, pre svega, Martu i Petru, jer su one najvažnije. Gluma jeste javni posao koji podrazumeva i intervjue o privatnom životu, ali u svemu treba imati meru.foto V.Danilov* Može li se imati mera u emocijama, u onome što čovek pusti iz sebe kad ostane sam? Čini se da se, ponekad, borite sa velikim tugama, vidi se to i u vašim ulogama. Ta nemušta bol. Da li je to ono što oslikava vaše samoće? - Nekad su mi neophodne. Umem i te kako da budem zatvorena i prema najbližim ljudima. Kad imam neke sopstvene nemire, jedini način da to prevaziđem i savladam je da budem sama. Tek kad odbolujem do te mere da više nisam ranjiva i da se osećam sigurno, delim sa drugima, što, možda, nije fer, ali jedino tako mogu. To ne znači da manje volim ljude sa kojima živim, to je samo moj način da se najbrže vratim na pravu meru sebe. To nije stvar mog izbora, to je u čoveku, i kao takvo treba i prihvatiti. S druge strane, neko mora da deli. Imam veoma dobre prijatelje koji, kad im se nešto dogodi, moraju iste sekunde sve da mi kažu. I onda oni, uz mene, kao što ja sama sa sobom, dođu do rešenja, ali moraju da izgovore, da čuju nečije mišljenje. Zato kažem da to nije stvar izbora, već pitanje karaktera, materijala od kog si satkan.UMETNOST I ŽIVOT BEZ PLASTIKE* Predstavu “Plastika” već godinama uspešno igrate. Kako ste izbegli plastični život, plastičnu glumu i isto takvo srce? - Time što sam htela da budem svoja, što sam umela da pratim sebe i da verujem da samo tako može. Nisam imala nikakav napor da to izbegnem, jer sam sve suprotno od toga. Prateći sebe, osluškujući sebe, slušajući svoju intuiciju i svoje srce, sačuvala sam emociju, istinu, iskrenost i životnost svoje stvarnosti i svoje umetnosti.* Jeste li, tokom godina, osvestili odakle izvire ta toliko istinita tragičnost u određenim slojevima vašeg umetničkog izraza i ta seta koju privatno nosite, uprkos vedrom duhu i osmehu? Ili su to dubine u koje se ne dira?- Možda nisam ni htela to da učinim, jer bi bilo veoma bolno suočiti se sa tim. Mislim da to nosim u sebi. Zašto je Danica, zapravo, toliko raskošan i inspirativan lik, za koji tvrdim da je jedan od najlepših likova u savremenoj srpskoj dramskoj literaturi. Zato što Dušan Kovačević stvara likove koji su komični u svojoj tragediji i tragični u svom humoru. Imam scene koje su vrlo duhovite, posle kojih publika uzvraća salvama smeha, ali onda dolazim do prelomnog trenutka kada se ona odriče ćerke. Danica je jedna potpuno obična žena, sinonim majke i toliko je razorena od svega što joj se dešava da se odriče deteta, što je najtragičniji mogući trenutak. Ja sam to na prvoj probi uradila, u sekundi sam to pronašla u sebi i tu scenu veoma volim, iako je užasno potresna, ali, prosto, osećam tu emociju. Publika proživljava sa mnom te momente, oseća ih duboko, što me posebno raduje, ali ne znam odakle to ide. To je negde u mom biću. Verujem da je to u nekom iskonu, u nekom genu ili korenu duboko usađeno, a meni je dato da mogu da iznesem na pravi način. * Koliko bez svega navedenog, ali i bez vaše oštrine s jedne, i blagosti s druge strane, ne biste, ni kao osoba ni kao umetnik bili to što jeste? Bez tih kontrasta koji su toliko izraženi u vašoj ličnoj i glumačkoj ekspresiji. - Ne bih sigurno. Mislim da, i u glumi i u životu, jednostranost i samo jedna boja nisu dobre, jer onda ništa nije uzbudljivo. Ni na sliku ne možeš staviti samo jednu boju, i ma koliko to neko smatrao umetnošću, ja to ne priznajem. Jedna boja u glumi nije gluma, jer graditi lik je, stvarno, kao kad slikar stvara sliku. Tako je i u životu. Ne možeš ići samo jednim putem. Ima raznih skretanja, ima puteljaka u koje nekad moraš ući, pa se i vratiti ako treba, ili naći zaobilazni put prema cilju. Sve je to jedna mreža života i umetnosti koju pleteš i koja jeste mreža tvog postojanja, a onda i trajanja. Tako gradiš temelje, ne možeš biti jednostran. I u životu i u glumi moraš imati kontraste, moraš imati više slojeva. Ja mogu biti i blaga i vrlo zatvorena i gruba, samo uvek moraš znati, da bi bio tačan, kad šta iz tebe izlazi i to meriti, bez da se bojiš toga. Ne mogu biti blaga na silu, ja to jesam ili nisam u datom trenutku, dok sam u drugom momentu potpuno drugačija, što i jeste bogatstvo jednog lika, bogatstvo jedne ličnosti. Samo je važno kad i šta od sebe uzmeš i pružiš.foto Z.JovanovićPročitajte još - Nela Mihailović: Komedija je druga strana tragedije * Pomenuli ste da je Danica u “Balkanskom špijunu” sinonim majke. Vaša karijera obiluje takvim likovima, tom iskonskom ulogom nad ulogama. Kako je gradite u privatnom životu? - Još uvek sam na tom putu. Deca su moja najveća radost i najveća briga, kao što su svakoj majci. Moja majka i danas brine o meni, bez obzira na to što sam zrela žena na pragu pedesete i što imam svoju decu. Ja sam njeno dete. Imam divne, vaspitane ćerke, ali mislim da smo tek na početku. Nadam se da je temelj dobar, počev od gena a onda i svega što suprug i ja u njih usađujemo. Trudimo se da im nikada ne pravimo lažnu atmosferu života i porodične ljubavi. One su uveliko u školi, neminovno je da na njih ima uticaj spoljni svet, koji je, posebno danas, prilično surov, ali kad god razmišljam o svojoj deci, o vaspitanju i sebi kao roditelju, mislim da je najvažnije povernje koje gradim. Mnogo razgovora, mnogo ponavljanja, pa čak i kad nešto trenutno ne razumeju, nije važno, njima će to negde ostati. Ja ću ponavljati, kao i svaka majka, jednog dana će shvatiti i nadam se da će im to pomoći.* Jeste li uspeli da steknete poverenje u sreću? - Jesam. Zaista. Sve je tu. Valjda me i godine vode do toga da sve više razumem šta je sreća. Samo da je zdravlja, jer zdrav čovek može da se podigne i pobedi sve što naizgled deluje teško i tragično i da ide dalje. Jedino bolest može da te, zaista, zaustavi, a za sve drugo samo treba biti stpljiv i verovati. To daje snagu da ideš napred, a spoticanja i iskušenja će uvek biti. Zato je život lep i uzbudljiv. * Kako vam, sa ove vremenske distance, izgleda sve što se prošle godine desilo u Narodnom pozorištu? Zbog čega su ta borba i pobeda bile važne? - Kada čovek ostane sam sa sobom i sumira sve što se dogodilo, shvati koliko je to bilo veliko, koliko smo, u tom trenutku, ispisali jednu stranicu istorije Narodnog pozorišta. Ja sam u Narodnom dvadeset pet godina i od početka osećam da sam deo te kuće, koju sam uvek, zaista, smatrala svojom maticom. A matica znači centar, jezgro, zavičaj, dedovina, postojbina, srce, duša, zemlja, majka. Prošle jeseni su se, posle mnogo godina, ujednili glumci i to je najbitnije. Izborili su se i mnogima dali nadu i veru da je, kad imaš hrabrosti, kad si istrajan i uporan, i kad imaš zajednički cilj, moguće da se sve promeni, da te čuje neko ko treba da te čuje. Svi će, u budućnosti, imati u svesti šta se desilo i da postoji grupa ljudi čiji se glas čuje i koji neće dozvoliti da se sve to ponovi.

Nastavak na Večernje novosti...