Izvor: Blic, 15.Nov.2009, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nekome sve, Jovanu ništa
Odžaci - Oronuli traktor uspeo je da stigne u Srbiju, Jovan Kuprešanin, tada još u snazi, ustao je iza volana i poljubio zemlju. S njim su bili bolesni sin i supruga. Bilo je to 19. avgusta 1995. godine. Dana kada su proterani Srbi žurili da što pre napuste svoju zemlju i domove u Hrvatskoj. Danas je Jovan prevalio sedamdesetu, sa babom i bolesnim sinom živi u Ratkovu u poodmaklim godinama i, kaže, bez igde ičega.
– Sin ima 5.000 dinara socijalnu pomoć, a ja i baba >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << stekosmo puno godina, a ni penzije niti možemo više da radimo. Okrenu glavu na mene ova dobra gospođa Branka, moja komšinica, a pomogla mi je i Milka iz Centra za socijalni rad i više niko – jada se Jovan, koji je došao u opštinu u Odžacima ne da traži pomoć, on to ne zna, nego da mu njegova komšinica Branka, sekretarica kod predsednika, pomogne kao i uvek, da mu napiše neku žalbu ili molbu i uputi ga šta da radi dalje. „Pomaže mi njena porodica u ogrevu, daju mi čuke, a dosta mi je da neko porazgovara sa mnom."
Jovo Kuprešanin kaže da je davno shvatio da je teško do pravde. Ni njegovi sapatnici ga ne razumeju. „Neko dobije stanove ili kuće i u Hrvatskoj i u Srbiji, a ja ni tamo ni ovamo. Neko ima i po dve penzije i dodatke za decu, ja ništa." Komšije u Ratkovu hvale Jovana Kuprešanina , „ne bira posao, cepa drva, rilja bašte”, a Jovan uz osmeh veli "ne more se, bogami, više, godine...”
Jovo je prodao traktor koji je odigrao svoju veliku ulogu kad je bežao s kućnog praga. Dobio je samo 800 evra, "godina proizvodnje 1976. ga mu je ubila cenu”. Molio je Dušana Plećaša, poverenika za izbeglice u Odžacima, da mu dodeli jednu motornu testeru ili motokultivator, lakše bi mu bilo da nadniči. "Ništa nisam dobio”, kaže čovek sa mnogo ozleda na duši, ali i neugaslim optimizmom. Kaže da se još nada.
