Izvor: Politika, 28.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neko hoće instant doktore
Rasprava koja se vodi povodom Zakona o visokom obrazovanju i o primeni Bolonjske deklaracije otvorila je niz pitanja koja traže promišljene (ne brzoplete) odgovore ako želimo da unapredimo naš sistem visokog obrazovanja i naučnoistraživačkog rada. Samo delimičnim uvidom u ovaj veoma složeni proces prilagođavanja "inostranim standardima" ustanovio sam da postoji (najmanje) sedamnaest nedovoljno razjašnjenih, pa i problematičnih takvih pitanja. Ovde bih izneo samo jedno od njih.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Već je u jednom pismu upućenom "Politici" ukazano da su ovim Zakonom i pokušajima neprimerenog uvođenja bolonjskih kriterijuma magistri nauka oštećeni na više načina. Da ne ponavljam ono što je u tom tekstu rečeno, izneću samo slučaj najviše oštećene kategorije mladih, početnika u mukotrpnoj i odgovornoj profesiji naučnih poslenika. To su kandidati za magistre koji su u prethodnoj 2005. godini upisali poslediplomske studije, a ove jeseni drugu godinu. Ako se i na njih odnosi odredba da moraju do 2012. godine da doktoriraju, onda su oni faktički ovim vremenskim ograničenjem onemogućeni da ikada steknu akademsko zvanje doktora nauka.
Pogledajmo samo nekoliko činjenica. U tom petogodišnjem roku oni treba da: pohađaju predavanja i vežbe, napišu seminarske radove (jedna godina), polože pet-šest ispita iz isto toliko obimnih predmeta i usmeni magistarski ispit (još najmanje jedna godina), istražuju i sačine magistarski rad (ako se traži ozbiljan doprinos – ode još najmanje jedna, ili jedna i po godina); ukupno, dakle, da bi se stekao uslov za izradu doktorske teze potrebno je najmanje tri do tri i po godine. Drugim rečima, ovi kandidati za sticanje zvanja doktora nauka tek bi negde 1010. godine mogli da pristupe procesu prikupljanja literature, istraživanju, pisanju i, konačno, odbrani doktorske teze.
Postavlja se prosto pitanje da li je moguće sve to obaviti u roku od dve godine (za one koji su upisali magistarske studije ove jeseni ovaj rok se smanjuje na samo jednu godinu!). Odgovor je, naravno, negativan. Ako ne želimo da devalviramo naša zvanja doktora nauka (odnosno da liferujemo smandrljane doktorske disertacije i promovišemo instant doktore), onda treba reći da je za ceo ovaj posao potrebno najmanje tri do tri i po godine. I to pod uslovom da kandidat svih ovih godina ništa drugo ne radi nego se bavi studijama, istraživanjem i pisanjem magistarske i doktorske teze. A ko to sada može sebi da priušti?! Čak i mladi asistenti na fakultetima ili istraživači u institutima imaju i druge obaveze koje im onemogućuju da se bave samo "doktorantskim" poslovima.
Ako se ima u vidu da sadašnji kandidati za magistre nauka moraju za ove poslediplomske studije da izdvoje za četiri semestra najmanje 120.000 dinara plus još jedno 10.000, možda i više, za prijavu ispita i magistarski rad, postavlja se pitanje koje socijalne kategorije ovaj sistem finansiranja favorizuje, a koga (nedovoljno bogate) onemogućuje da se bave naukom. Drugo, ako faktički nije moguće do famozne 2012. godine ispuniti sve obaveze i doktorirati, zar ove silne pare koje fakulteti uzimaju studentima nisu neka vrsta otimačine bez osnova, odnosno bez onog završnog efekta.
Kada su ovi diplomirani studenti 2005. godine upisivali poslediplomske studije predočeni su im sasvim drugačiji uslovi studiranja i nikakvi rokovi za završetak celog procesa sticanja doktorskih zvanja nisu im postavljani. Ovakvo uslovljavanje (ucenjivanje) je u suprotnosti s principom zaštite stečenih prava; postavlja se i pitanje čemu uopšte vremensko ograničavanje poslediplomskih studija. Zar neko (univerzitet) one koji sami sebe finansiraju tokom studija ima pravo da onemogući da ostvari svoje htenje da se bavi naukom.
Da pomenem na kraju da znam da među mojim kolegama profesorima univerziteta, a i među nekim sadašnjim i bivšim dekanima i rektorima, ima podosta onih za koje mogu da tvrdim kako – da su u njihovo vreme studija i sticanja doktorskih zvanja, primenjivana ova neprihvatljiva uslovljavanja i vremenska ograničenja – ne bi danas imali ove zvučne titule, niti bi bili doktori nauka i profesori. Zar su zaboravili koliko im je bilo potrebno vremena i truda da steknu uslove za bavljenje naukom i profesurom!
Naučni savetnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu
Brana Marković
[objavljeno: 28.11.2006.]
