Izvor: Blic, 16.Feb.2011, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neki novi bogoslovi
Ovih dana došli su mi do ruku tri broja časopisa „Logos“. Na naslovnoj strani u visokoj štampi na jednoj je objavljena fotomontaža njujorške avenije sa likom Munkovog užasnutog čoveka, a na drugoj hristoliki mladić negde na Novom Beogradu kako nosi krst. Na koricama piše da je reč o časopisu studenata Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, koji izlazi jednom godišnje.
U impresumu nas uređivački odbor, u kojoj ima i pripadnika ženskog roda, podseća da je isti Fakultet >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << od 1932. do 1941. godine izdavao časopis pod imenom „Svetosavlje".
Mogu reći da me je obradovalo da u ruci držim očigledan dokaz da naši mladi bogoslovi, budući sveštenici ili monasi, a jednog dana možda i vladike i patrijarsi, osećaju sebe kao savremenike 21. veka. Sećam se našeg sveštenstva u vreme mog detinjstva. Bio je to patrijarhalni deo našeg društva, sa starinama okrenutim boljoj prošlosti, na braniku očuvanja nacije pod osmanlijskom viševekovnim igrom.
Jedan od najznačajnijih primera ozbiljnog tematskog pomaka u časopisu „Logos" (br.1, 2009) jeste napis „Pop-art, psihodeličke umetnost i muzika (ne)preobraženog erosa", koji je napisao jedan monah. Ime mu je David Perović.
Nije reč samo o izuzetno dobrom poznavanju materije o kojoj se piše, već i o ozbiljnom nedogmatskom razmišljanju na zadatu temu.
U broju 1 iz 2010. nalazi se dragocen napis Ane Stevanović o pozorištu Vizantije, manje poznatoj stranici istorije svetskog pozorišta koje nam je potrebno kao karika u lancu naše sopstvene pozorišne istorije. Zanimljiv je i pokušaj Mikana Radovanovića da Vorholov truvaj reprodukovanja i intervencije na portretima slavnih savremenika podvede pod sličnu vizantijsku tradiciju kad su u pitanju ikone.
Plašim se da mladim članovima redakcije, držeći ruke u džepovima, mnogom hvalom ne naškodim kod konzervativnog krila naše crkve. Ipak se nadam da neću.
