Izvor: Politika, 15.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neka investira država
U Srbiji je otvorena neformalna debata o trošenju privatizacionih prihoda. Povod je prodaja "Mobi 63" i 1, 1 milijarda evra koji država želi da utroši na investicije. Debata je potrebna, mada je zakasnila dobrih pet godina.
Ideje i predlozi za trošenje privatizacionog prihoda odražavaju trenutnu ekonomsku situaciju i strahove u Srbiji, ali i različite ekonomske doktrine i ideološka opredelenja učesnika u debati.
Narodna banka Srbije (NBS), opterećena inflatornim brigama, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << predlaže da se deo tog novca utroši na prevremeno vraćanje uzetih kredita. Privatizacioni prihod bi tako otišao iz zemlje, ne bi se konvertovao u dinare i ne bi vršio pritisak na domaće cene.
Ukupan spoljni dug Srbije je krajem juna iznosio 17, 27 milijardi dolara. Prevremena otplata dela duga bi smanjila visinu duga i popravila loše srpske makroekonomske pokazatelje. NBS konačno prihvata da je ukupno zaduženje zemlje veoma visoko i da će njegovo servisiranje biti problem u narednim godinama.
Slabost ovog predloga je kratkoročnost njegovih efekata, uz održanje uzroka inflacije i rasta zaduženosti. Samo se kupuje vreme i odlaže rešavanje fundamentalnih ekonomskih problema – privredni rast uz stalni pad zaposlenosti i visoku inflaciju, deficit platnog bilansa i rast zaduženosti uz stalnu pretnju valutne krize, prekomerni rast zaduženosti građana, itd.
Druga ideja NBS sa ulaganjem privatizacionog prihoda u penzioni fond je opet varijacija na antiinflatorne teme. Srbiju svakako čeka bolna reforma penzionog sistema. Privatizacioni prihod bi mogao pomoći da se savlada prelazna faza, pa je ova inicijativa prividno u redu. Problem je što reforma nije započeta, a njene konture nisu ni na vidiku. Inicijativa za ulaganje u penzioni fond je zato više prikriveni pokušaj da se sredstva, uz racionalan izgovor, imobilišu na neko vreme i tako smanji pritisak na potrošnju.
Debata o trošenju prihoda od privatizacije je istovremeno i doktrinarna rasprava o mestu i ulozi države u tranzicionom vremenu.
Analitičari skloni neoliberalizmu su protiv najavljenog vladinog investicionog plana. Neoliberalna ekonomska misao ne veruje državi. Država porezima uzima novac od privrede i građana, a potom ga preraspodeljuje i neracionalno troši. Promoteri neoliberalnog koncepta se zato zalažu za "malu" i jeftinu državu niskih poreza.
Po ovom konceptu, država bi trebalo da smanji poreze odmah, a gubitak poreskog prihoda da nadoknadi prihodom od privatizacije. Poreske uštede će građani i preduzeća znati racionalnije da potroše nego država. Na ovaj način, prihod od privatizacije se indirektno daje zaposlenima i preduzećima. Niski porezi stimulisaće ekonomska ulaganja, pa će ekonomski efekat biti veći nego kada država direktno investira.
Na suprotnoj strani ekonomskog spektra su analitičari koji veruju da Srbija iz krize može da izađe samo uz pomoć države i njenih investicija, pa stoga pozivaju na agresivno državno investiranje. U ovom konceptu, prihod od privatizacije treba da pokrene investicioni ciklus i tako dovede do porasta zaposlenosti. Iako ova škola mišljenja precenjuje mogućnost države da kreira privredni rast, u ovom slučaju je ona bliža istini.
Privatizacioni prihod, i sadašnji i budući, država treba da upotrebi za investicije. Ako ništa drugo, ona to duguje generacijama koje dolaze. Država je veliki deo prihoda od privatizacije već proarčila, a vidljivih efekata je malo. Vežba sa generisanjem privrednog rasta kroz privatnu potrošnju na neoliberalnoj osnovi, pokazala se neuspešnom. Nije dobro da država odustane od investiranja ne bi li napravila prostor za rast privatne potrošnje i ekspanziju bankarskih kredita.
Infrastruktura Srbije je u lošem stanju i predstavlja jednu od najvećih prepreka razvoju. Ako država ne bude investirala, niko drugi neće. Privatizacionog prihoda, sadašnjeg i budućeg, malo je za sve ono što Srbiji nedostaje, ali od nečega se mora početi.
Pošto država troši sopstveni novac, nema kreditora čijem bi se pritisku moralo podlegati a investicione poslove dodeljivati stranim kompanijama. S druge strane, investiciona inicijativa ne sme da služi spašavanju preduzeća kojima spasa nema, već bi morala da podstiče preduzeća koja dobro rade.
Najveći problem budućih investicija nije u konceptu, već u realizaciji. Strah javnosti da će investicije biti neekonomske i služiti za sakupljanje političkih predizbornih poena je opravdan. Uvek je prisutan i potencijal za novo jačanje korupcije kada država investira.
Stručna javnost zato ne bi trebalo da se koncentriše na kritiku investicione inicijative, već na njenu kontrolu. Vlada bi sa svoje strane morala da učini dostupnim široj javnosti sve podloge na bazi kojih se investicione odluke donose. Javnost bi tako mogla i da prosudi da li investicije služe Srbiji i njenoj dugoročnoj budućnosti, ili samo kratkoročnoj budućnosti političkih stranaka i dugoročnom boljitku izabranih.
Finansijski konsultant
Nebojša Katić
[objavljeno: 15.08.2006.]
