Izvor: Politika, 23.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neka dođu
Onomad se zagrebački gradonačelnik opkladio s prijateljem u 20.000 evra, na rezultat utakmice engleske fudbalske lige. I dobio opkladu. Odjeknulo to u hrvatskoj javnosti, s pregršt kritika i osuda. Otkud mu i zašto, bila su dva epicentralna pitanja. Šta otkud mu! Pa, čovek se kladio svojim parama. Da se sve to isto desilo 400 kilometara na istok i prišilo nekom našem političaru, opšteprihvaćena uzgredna konstatacija bi bila: „Pa kakav je on političar (gradonačelnik) ako nema pišljivih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 20 hiljadarki. A što se kladio, zar time ne iritira glasače i ne kvari i svoj i imidž svoje stranke? Naš najčešći odgovor bi bio: „Pa voli čovek”. Jer, šta sve utiče na rejting i imidž političara, kod nas je pomalo drukčije nego kod drugih. A spomenutom prvom čoveku hrvatske prestonice to nije prvi gaf. Napravio je i saobraćajku u pijanom stanju, pa hteo da pobegne, stigli ga policajci, on se porvao. Posle se izvinjavao do neba.
Da se to slično desilo kod nas, krivi bi bili policajci, alkometar, politički protivnici koji podmeću... Ko sme našima da stane na put, da ih zaustavi kad se oni voze? Niko, bre! Primera je toliko da, ako počnem sa njima, ispalo bi da sam u predizbornoj trci navijački raspoložen.
Visoki političar iz Češke nije mogao da dokaže poreklo novca kojim je kupio stan, pa je, izložen žestokim kritikama, podneo ostavku i šta sve još ne. A kod nas da je bio, pevao bi od sreće. Kakav stan, ma pet stečenih stanova da ima, nikom ništa. Čuj, poreklo para, stana... Smešno! Što više stanova, to je valjda reč o većem šmekeru. „Ume”, kazali bi naši. Tako i reaguju kad neko nekog kod nas pokuša da kritikuje pripisujući mu sumnjivo poreklo imovine.
Švedska ministarka kupila nekoliko čokoladica na teret države i popila korpu. Kod nas se čokoladice i ne evidentiraju. Smatra se to načinom da se podigne nivo šećera koji političarima, zna se, pada čim se iznerviraju! Kupovina državnim parama stvari za ličnu upotrebu nije krivično delo, sve dok se ne dokaže suprotno. Zar kod nas može neko da zamisli ministra koji se pravda što je jeo na račun službe. Naši i kada jedu, jedu zbog državnog interesa. Naši poslanici su kao reli vozači. Prvo jedu u skupštinskoj menzi za „dž”, pa prevaljuju zarad državnih poslova tolike kilometre da bi im pozavideli i članovi ekspedicija na Kilimandžaro i Mont Everest. To što dođu na skupštinsku blagajnu pa naplate kilometražu podvodi se pod normalne okolnosti. A tamo u dalekoj Australiji, premijer države Viktorija našao se pod pravom kanonadom kritika javnosti pošto je službeni automobil zloupotrebio da bi se prevezao ciglih 400 metara. „Putovao” je toj relaciji, jer je žurio da stigne na potpisivanje ugovora o sprečavanju zagađenja i klimatskih promena. Pravdao se on da najčešće pešači na sastanke, ali je ovaj put morao da telefonira da bi dobio dodatne informacije u vezi sa sastankom, pa je zato morao da koristi službeno vozilo. Australijanci baš nisu imali razumevanja za njegove prohteve.
Kad bi taj Čeh, Šveđanka i Australijanac došli kod nas, bili bi primljeni kao heroji, svi bi ih tapšali po ramenu, tešili... nije mi baš jasno zašto, ali je tako!
Ozren Milanović
[objavljeno: 23/04/2008]
