Izvor: Politika, 02.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neizbežna poređenja
Skakavci", Biljana Srbljanović/Januš Kica, Zagrebačko kazalište mladih
"Skakavci" poljskog reditelja Januša Kice u osnovi su bliski predstavi Dejana Mijača sa kojom se poređenje skoro bezuslovno nameće, imajući u vidu da je reč o drugom izvođenju ovog teksta Biljane Srbljanović, čija je praizvedba u Jugoslovenskom dramskom pozorištu održana relativno skoro. Produkcija ZKM-a je, takođe, vrsta uslovne, stilizovano realističke prezentacije teksta, dominantno oslonjena >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na markantnost glumačkih interpretacija vrlo autentičnih likova.
Maks Pjera Meničanina je sličan višeslojnoj interpretaciji Voje Brajovića: rezervisan je i cinično hladan, ispod čega se krije jedno odvratno samoljublje i proračunata samouverenost. Nadežda Nataše Dorčić je oblikovana uprošćenije i bleđe od Nadežde Isidore Minić, zategnutija je, znatno grublja, beživotnija; ona ne poseduje Minićkinu glatku, neusiljenu iskrenost, markantnost koja je veoma važna na opštem planu predstave jer je reč o jedinom pozitivnom liku u komadu, koji ima natprirodne, skoro mesijanske odlike. Nadežda je u beogradskoj predstavi jedno stabilno, samosvesno biće koje ima potencijal da delimično zaseni brutalnost i licemerje svih drugih aktera; oduzimanjem te njene nonšalantne, nepretenciozne snage, stvara se beznadežniji, daleko tmurniji svet.
Dada (Doris Šarić-Kukuljica) je, takođe, jednostavnije oblikovana od beogradske varijante i više je tip nepojmljivo iritantne, u suštini praznoglave, zle i koristoljubive žene, za razliku od Aleksandre Janković, koja joj daje kompleksniju samosvest. Milan Krešimira Mikića je manje tragičan, bezazleniji je i infantilniji, površniji od lika koji Boris Isaković kreira kao bespovratno izgubljenu ruinu, paradigmu žrtve poslednjih balkanskih ratova. Barbara Prpić, koja igra njihovu ćerku Alegru, starija je od Maše Dakić čija se razmaženost i bezobrazluk mogu tumačiti kao oprostive, popravljive nezrelosti, dok je u Kicinoj predstavi takvo ponašanje užasnije.
Pero Kvrgić igra vrlo pragmatičnog akademika Ignjatovića, čija preovlađujuća, okamenjena bezizražajnost krije jezivu zločinačku prošlost. Jedino ljubav prema Alegri u nekoliko navrata uspeva da rastopi tu karakterističnu, hladnu surovost. Fredi Maro Martinovića je opipljiviji od beogradskog lika (Svetozar Cvetković), koji je pojednostavljeno odvratan, skoro karikaturalan u otelotvorenju specifičnog modus vivendija gej populacije, zbog čega gubi autentičnost lika. Martinović, sa druge strane, uspeva da scenski materijalizuje fakat ozbiljne tragičnosti života u savremenom medijskom društvu koje teroristički propagira neophodnost savršenog telesnog izgleda. Urša Raukar igra Žanu izuzetno energično i oštro, pri čemu ne klizi u karikaturalnost i zato je veoma ubedljiva u izgradnji neurotičnog, histeričnog lika. Ovako postavljen, on se razlikuje od tumačenja Jasmine Avramović, koja tu beznadežnu usamljenost lika oblikuje osobenom strpljivošću kojom, donekle, maskira neiskorenjivo nezadovoljstvo.
Gospođu Petrović, Žaninu mamu, Zdenka Marunčić igra anemičnije od Renate Ulmanski, jer ne poseduje njenu duboku, egzistencijalistički sumornu samoću, već je bazično svodi na primitivnu i dosadnu majku koja provocira Žanu neprihvatljivim konstatacijama. Gospodin Simić, nesrećni pretendent na članstvo u Akademiji, u tumačenju Božidara Bobana postaje monumentalno tragičan lik, za razliku od interpretacije Nikole Simića koji ga primarno predstavlja kao bednog ljigavca. Boban vrlo uzbudljivo nosi kolosalnu tugu zbog činjenice da mu izmiče mesto u Akademiji; užasnut tim saznanjem, on skoro da postaje katatoničan, a njegov bol i ta realnost esencijalne promašenosti gotovo da izazivaju saosećanje.
Scenografija Slavice Radović je redukovana i stilizovana. Rotaciona scena omogućava efektno smenjivanje scena, a okretanje u krug se, kao i u Mijačevoj predstavi, može shvatiti i metaforički (vizuelizacija činjenice bezizlaznosti iz njihovih agonija). Muzika je, takođe, veoma značajna i u predstavi Januša Kice. Ponavljanje nekoliko tema, na primer "Night and Day" Kola Portera ima funkciju refrena u pop-pesmi jer je reč o repeticiji koja gradi bitan emotivan nivo i intenzivni osećaj nostalgije za nepovratno izgubljenim vrednostima.
Uprkos pojedinim slabijim tumačenjima likova, kao i manje funkcionalnoj koncepciji scenskog prostora, "Skakavci" Januša Kice u odnosu na predstavu Jugoslovenskog dramskog pozorišta pitoreskno predstavljaju sumornost gomile ispuštenih života i raščerečenih ambicija, kao posledica totalne erozije svih društvenih i individualnih vrednosti.
Ana Tasić
[objavljeno: 02.11.2006.]
