Izvor: Politika, 12.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nedovoljno prakse
Prognoze su da će se Srbija za desetak godina suočiti sa problemom koji Evropa ima sada, a to je manjak radne snage
Planira se da u ovoj godini aktivnim merama zapošljavanja u Srbiji bude otvoreno više od 50.000 radnih mesta. Podatak možda sam po sebi ne govori mnogo, jer se svakodnevno veliki broj osoba zaposli, ali istovremeno, na drugoj strani, mnogo ih i ostane bez posla. Međutim, činjenice govore da je kod nas ipak veći broj ljudi dobio posao nego što ga je izgubio.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
– Tokom ove godine završava se i proces tranzicije i neće više biti masovnih otpuštanja, svi veliki sistemi su manje-više ili privatizovani ili je u njima urađen socijalni program. Samim tim, očekuje se dalje snižavanje stope (18,8 odsto) nezaposlenosti i, ono što sada zvuči potpuno nestvarno, Srbija će se za desetak godina suočiti sa problemom koji Evropa ima sada, a to je manjak radne snage – reči su Vladimira Ilića, državnog sekretara za zapošljavanje u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja.
Na opasku da je deset godina dug period, Ilić je izričit da se u odnosu na prošlu i pretprošlu godinu u Srbiji danas mnogo lakše dolazi do posla, ali da je i dalje jedan od glavnih problema zapošljavanja – obrazovanje.
– Na tržištu rada je jedna paradoksalna situacija: postoji na hiljade otvorenih radnih mesta, ali nema odgovarajućih kvalifikacija, jednostavno, nema ko da ih popuni. A, opet, imate armiju onih koji su nezaposleni. Jednostavno, kvalifikaciona struktura i znanja i veštine kojima raspolaže radna snaga u Srbiji nisu u funkciji potreba tržišta rada. Formalno obrazovanje samo po sebi ne govori mnogo ili u nekim slučajevima ništa ne govori, jer se ljudi nikad nisu bavili time. Imamo slučajeva gde se u srednjim stručnim školama obrazuju mladi ljudi koji nikad nisu imali ni jedan sat prakse. Imaju, recimo, zvanje stolara, a da u životu nisu dasku presekli – pojašnjava Ilić.
Jedan od problema zapošljavanja jeste i motivisanost radnika: često su otvorena radna mesta u oblasti tekstila, u metalskom kompleksu (varioci, bravari, limari), ili u građevinskoj operativi, gde se traži na desetine hiljada radnika, ali nema ko da ih popuni. Onda se stvara paradoks – opšte uverenje da u Srbiji nema posla, a, s druge strane, poslodavci muku muče da nađu radnike, kaže naš sagovornik.
Sve ovo može da bude samo očigledan dokaz da ljudi u Srbiji imaju druge izvore prihoda koji su neregistrovani, čak i da veliki broj živi od renti, što je za njih dobro, ali sa aspekta rada nije. Ilić misli da je rad na crno problem koji ne može da se reši odjednom, nego na dva fronta:
– Poslodavce treba stimulisati da prijavljuju radnike rasterećujući ih obaveza za određene kategorije nezaposlenih, smanjujući im poreze i doprinose. Generalno, moramo da rasterećujemo privredu i poslodavce od obaveza koje su stvarno velike.
Na drugoj strani, mora se represijom, kontrolnim mehanizmima, pre svega preko inspekcije rada, poreske uprave i drugih organa suzbijati rad na crno. Treći, sastavni deo ovog problema jeste na relaciji zaposleni–poslodavac, odnosno radnici–kompanije, gde ne postoje dovoljno jaki sindikati, kolektivni ugovori i gde radnici nisu zaštićeni. Radnici se plaše da će ukoliko prijave poslodavca da im zaradu isplaćuje na crno ostati bez posla (što se u praksi često dešava) i to vodi u jedan začarani krug, zbog čega je potreban pravi socijalni dijalog između partnera: vlade, sindikata, poslodavaca i zaposlenih, a mi to još nemamo, zaključuje naš sagovornik.
Senka Lučić
[objavljeno: 13/03/2008.]
