Izvor: Politika, 11.Apr.2013, 13:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nedostaju dnevni psihijatrijski centri
Njihovo osnivanje predviđeno zakonom koji je već dugo u proceduri, ali zakonodavac nema novca za njih
Nakon masakra u Velikoj Ivanči, ostalo je otvoreno bezbroj pitanja, ali čini se da najviše tragamo za odgovorom na ono – da li je ova tragedija mogla da se spreči. Stručnjaci za dušu ujedinjeni su u zaključku da ne postoji način da se predvidi kada će i da li će nestabilne osobe dići ruku na sebe ili na bližnjeg svog. Psihijatri ustaju u odbranu teze da je neuporedivo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << veći broj ubica u populaciji takozvanih normalnih osoba i ovaj stav ilustruju statistikom koja govori da je „veća šansa da stradate od udara groma nego od ruke mentalnog bolesnika”. Oni, međutim, podsećaju na činjenicu da su našoj zemlji neophodni centri za zaštitu mentalnog zdravlja u zajednici.
Statistika koja u brojevima daje sliku o brizi države o psihijatrijskim pacijentima, govori da u našoj zemlji postoji 953 psihijatra, 6.000 psihijatrijskih postelja, 46 stacionarnih psihijatrijskih ustanova i četiri velike psihijatrijske bolnice čiji su kapaciteti konstantno – puni. Osobe koje se nalaze na čelu ovih ustanova kažu da su velike psihijatrijske bolnice, nažalost, poslednja adresa za osobe koje se nalaze sa one strane granice razuma, jer je rodbina praktično „zaboravila” na njihovo postojanje. Da bi se psihijatrijski bolesnici lečili u društvenoj zajednici potrebne su nam kuće na pola puta i dnevni psihijatrijski centri, a realizaciju ovog koncepta potrebna je pomoć lokalne samouprave i stručnih resursa. A mi to nemamo.
Neuropsihijatar dr Nikola Vučković, član Republičke stručne komisije za mentalno zdravlje i upravnik Klinike za psihijatriju iz Novog Sada, kaže da našem društvu urgentno nedostaju centri za zaštitu mentalnog zdravlja u zajednici i dodaje:
„Kod psihijatrijskih pacijenata najproblematičnija je kontrola nakon izlaska iz bolnice – s obzirom na to da zakon lekarima nalaže obavezu da ih vide jednom u tri meseca, oni nemaju uvid da li pacijenti u međuvremenu (ne)uzimaju lekove koji utiču na stabilizaciju mentalnog stanja. U prvobitnoj verziji zakona o zaštiti prava osoba sa mentalnim poremećajima, koji se dugo nalazi u skupštinskoj proceduri, jer nema pravo prvenstva u odnosu na ostale zakone koji se usvajaju, predviđeno je osnivanje ovih centara u zajednici, ali su zakonodavci odustali od ove „stavke”, jer za to nema novca”, kaže dr Nikola Vučković.
Miloš Janković, zamenik zaštitnika građana, kaže da je stručna služba republičkog ombudsmana prošle godine posetila Specijalnu bolnicu za psihijatrijske bolesti „Dr Slavoljub Bakalović” iz Vršca i dodaje da je u trenutku njihove posete u ovoj bolnici bilo smešteno 820 pacijenata – polovina njih u bolnici je boravila duže od jedne godine, a gotovo svaki osmi pacijent (111 njih) tu je bio preko deset godina. Kada ove podatke ukrstite sa statistikom o smrti pacijenata, koja govori da svake godine na psihijatrijskom odeljenju umre između 300 i 400 ljudi, jasno je da ovi ljudi ne umiru od mentalnih problema već od starosti. Drugim rečima, psihijatrijske bolnice postale su poslednja životna adresa za osobe sa ozbiljnim mentalnim tegobama.
„Lekari koji leče ove pacijente kažu da se oni ne otpuštaju iz bolnica kada prestane potreba za bolničkim lečenjem, jer u zajednici nije ustanovljen sistem koji bi im omogućio pružanje neophodne zdravstvene zaštite i socijalnu podršku shodno njihovim potrebama. To stanje neće biti rešeno sve dok osobe ne odlaze u bolnice radi lečenja, a u centre za zaštitu mentalnog zdravlja u zajednici radi stručnog nadzora”, zaključuje Miloš Janković.
Katarina Đorđević
objavljeno: 11.04.2013.
