Izvor: Politika, 23.Okt.2014, 22:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nedostajali Mokranjčevi „Odjeci”
46. Bemus, Muški hor FMU sa dirigentom Draganom Jovanović i solistima Majom Rajković, klavir, Madlenom Stokić, violina, Arpadom Pečvarijem, klavir i Ognjenom Popovićem, klarinet, Skupština grada
U znaku tridesete godišnjice od smrti dvojice velikih srpskih kompozitora Marka Tajčevića i Vasilija Mokranjca, nastavljen je prvi deo Bemusa koji je u znaku jubileja. Muzika Marka Tajčevića nekada je bila veoma izvođena, posebno je ciklus „Sedam balkanskih igara” doživeo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << niz izvođenja velikih svetskih pijanista. Danas retko čujemo ovaj ciklus, iako ništa nije izgubio od svoje lepote i svežine. Sopstvenu notu dala mu je pijanistkinja Maja Rajković, kao i preludijumima koji su zvučali sa mnogo mašte, pedala, snage i virtuoziteta. Šteta je što ova dela ne čujemo češće. Odnos prema domaćoj muzici je jubilarni i festivalski, svaka druga nacija veoma polaže na svoje velike autore. Mi smo ih getoizirali.
Posebno uspeli ciklus pesama za muški hor „Komitske pesme” Marka Tajčevića dugo se nisu čule u živom izvođenju, ovoga puta su bile u realizaciji Muškog hora FMU i dirigenta Dragane Jovanović, sa sjajnim solo tenorom, bile su prava retrospektiva jednog dela opusa Marka Tajčevića (mimo solo pesama i sjajna „Četiri duhovna stiha” za hor).
Sa Vasilijem Mokranjcem je to samo delimično uspelo. Najpre je „Sonatinu u Ce-duru” izvela na klaviru Maja Rajković, sa istim ubeđenjem i stalnim vibrantnim drhtajem, tako specifičnim i primerenim stilu Vase Mokranjca. Opširna i veoma sadržajna „Sonata za violinu i klavir” u izvođenju Madlen Stokić i Arpada Pečvarija zadržala je taj impuls stalne uznemirenosti i protoka iz jedne kulminacije u drugu bez relaksacije. Madlen Stokić je deonicu violine tumačila sa velikim zamahom i interpretativno zrelo, sadržajno, posvećeno, a Arpad Pečvari nije bio samo klavirska pratnja i podrška već je dodavao mladalački impuls nezaustavljive potrebe za eksponiranjem.
Na kraju je Ognjen Popović na klarinetu izveo minijaturni „Preludijum za klarinet” Vasilija Mokranjca, testamentarno delo i pozdrav životu, poslednji doziv lepote i smirenosti pred kobnu odluku autora da se oprosti od ovozemaljskog. Setili smo se jednog davnog popodneva kada nam je veliki klarinetista Ernest Ačkun prvi put svirao ovo delo iz rukopisa na kome je bila autorovom rukom ispisana posveta njemu. Ognjen Popović je obojio delo finim tonom, muzikalnošću i nekim podtekstom koji je dobio nova značenja.
Ipak, retrospektivu Vasilija Mokranjca ne možemo da zamislimo bez njegovog kapitalnog klavirskog dela „Odjeci” koje je nekad tako sjajno tumačio neko koga često prizivamo, a ko više nije među nama, pijanista Duško Trbojević. Iako nam njegova interpretacija još uvek zvoni u ušima, ima još pijanista koji su se prepoznali po ovome delu, među njima je i Rita Kinka iz Novog Sada.
Međutim, ovo veče je priredio Fakultet muzičke umetnosti iz Beograda, sa svojim snagama, profesorima i studentima. Drugima tu nije bilo mesta. Ali Bemus mora da drži do kvaliteta i izbora najboljih dela, bez obzira na institucije, pojedince, njihove repertoare, želje i mogućnosti. Jubileji treba da obuhvate ono najreprezentativnije. Prema tome, pored „Odjeka” još i „Lirska svita” za klavir i orkestar pa slika Mokranjca dobija sjajni oreol. Ali, toga nije bilo, a neće ni biti. Znači, ova dva jubileja smo obeležili kako smo mogli. Ne i najbolje što smo mogli.
Branka Radović
objavljeno: 24.10.2014.
