Izvor: Blic, 07.Nov.2010, 01:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nebojša Bradić: Mešino delo mi je bilo izazov
Što se tiče poslova koje obavljam u Ministarstvu, oni su najvećim delom menadžerski, ponekad birokratski dosadni, ne toliko kreativni kao procesi rada u pozorištu, ali budući da je cilj svake kulture da proizvodi određene nove vrednosti, bavljenje ministarskim poslom na neki način pokušavam da usmerim u kreiranje novih puteva i mogućnosti kulture, kaže za „Blic“ Nebojša Bradić, ministar kulture Republike Srbije, čiji je prvi dramski tekst „Moj brat“ premijeru u Srbiji imao >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sinoć u BDP-u.
Milan Karadžić je predstavu „Moj brat" režirao u Narodnom pozorištu u Banjaluci. Posle Beograda banjalučku predstavu očekuju i gostovanja u Tuzli, Brčkom i Sarajevu.
Predstava „Moj brat" je prvi vaš dramski tekst. Šta vas je inspirisalo da se okušate i u toj oblasti stvaralaštva?
– Na jučerašnji dan pre 22 godine bila je u Tuzli premijera predstave „Derviš i smrt" koju sam režirao. Dakle, tada je počeo jedan intenzivan dijalog između dela Meše Selimovića i mene, bilo kao reditelja ili dramatizatora i u ovom trenutku kao autora drame. Podsticaj je, dabome, bio iz samog dela i sudbine Meše Selimovića, tako da mogu da kažem i da nekako i sazrevam s njima i da kroz pozorište nalazim načina da predstavim njegovo delo. Režirao sam i adaptirao komade „Derviš i smrt" i „Tvrđava" i oni su imali svoje promocije u Srbiji i Bosni i Hercegovini.
Šta vam je poslužilo kao inspiracija za dramu „Moj brat"?
– Njen koren je u knjizi „Sjećanja" Meše Selimovića. To je po mom dubokom uverenju jedna od najboljih autobiografija napisanih na srpskom jeziku i kao jedna autentična priča pružila mi je motive kojima sam mogao da se poslužim i kojima sam mogao da rukujem u konstruisanju jedne originalne dramske priče. Krenulo je to kao ideja da se napravi jedna vrsta dramatizacije, a onda je u jednom trenutku dramaturški postupak prerastao fikciju, postao je na neki način autentičan i cela priča je postala originalna, na svoj način samosvojna. Ono što je važno za mene u ovoj priči je da u njoj postoji nešto vrlo nežno, vrlo ljudski. U stvari, pomak od smrti i stradanja na novi život. Istorijski kontekst je vreme posle Drugog svetskog rata.
Niste se opredelili za rekonstrukciju događaja opisanih u knjizi „Sjećanja"?
– Ne. Nisam želeo da rekonstruišem to vreme na način da bismo o njemu nešto više znali. Mi smo tu da preispitujemo određene vrednosti u određenom kontekstu kako bi naše saznanje o nama danas bilo na neki način objašnjeno, na neki način ostvareno u formi koju biramo. Nije važno da li je to drama, roman, novela, istorijska analiza ili naučno delo. Za nas je, dakle, tragičan slučaj streljanja njegovog brata i njegove odgovornosti u tom procesu zato što je posle saznanja da je njegov brat streljan nastavio da se ponaša kao da je sve u redu. Nastavio je da se ponaša kao vojnik revolucije i partije. Naša priča u drami „Moj brat" počinje kao neka vrsta ispitivanja toga ko je ubio i zašto moga brata i onda u stvari postaje priča o tome da sam junak počinje da upoznaje sebe.
Da li vam je etički motiv bio važniji od ideološkog?
– Svakako. Jedan od glavnih momenata u ovoj drami je etički zato što je pitanje krivice i odgovornost saučesništva duboko uključeno i u samu prirodu dela Meše Selimovića, s jedne strane, a s druge strane i nama je jedna od osnovnih polaznih tačaka bilo upravo pitanje odnosa prema našem vremenu u kome mnoge tragedije nisu zaključene, a odgovornost nije samo na onome koji jeste bio uključen u sam zločin i egzekuciju. Odgovornost je na svima onima koji su možda znali, mogli su da znaju ili nisu želeli da znaju. Odgovornosti postoji u čitavom nizu, tom bremenu odgovornosti koje uvek treba nositi, i čemu se treba uvek vraćati. I to nije samo političko pitanje, niti moralno, to je pitanje duboko egzistencijalno. Da li smo mogli nešto da učinimo da se nešto ne dogodi, da nešto bude sprečeno?
Posao ministra je kao režiranje
Koliko vas je bavljenje politikom odvojilo od umetničkog rada?
– Ministarski posao, kao i pisanje i režiranje, za mene je svakodnevno bavljenje kulturom. Razlikuju se samo pozornice na kojima se ova aktivnost obavlja. Da li se to dešava u vladi ili u parlamentu, da li je to pitanje lokalne manifestacije ili svetskog festivala, radni sto u ministarstvu kulture ili pozorište, to je, naravno, pitanje koje je tu svakodnevno kao izazov.
