Izvor: Politika, 22.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne zna dan, noć šta nosi
Predstava iznenađenja: Očekivali smo tešku, debelo kostimiranu, emotivno zatravljenu, elokvencijom podvučenu klasičnu tragediju, predstavu zamorne pompe, praznog hoda, i formalnih scena, rečju teatar za lica iz protokola, ambasadore i druge zvaničnike na radu u Beogradu! Sofoklov "Edip" ne zaslužuje takva očekivanja, ali su ga izvođenja narečanog muzealno-arheološkog tipa opteretila lošom reputacijom.
"Car Edip" je, međutim, užasno lična priča. Da čovek poludi, da ne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << poveruje šta mu se sve može desiti, kakvim je igrama slučaja, i viših sila izložen. Mada upozoren, Edip kasno otkriva da ne zna dan šta noć nosi. Ni moćnom vladaru, caru i gospodaru koji vlada državom, nije lako da ovlada svojim životom, svojom sudbinom. Šta nisam činio da izbegnem i predupredim nesrećnu, zlu sudbinu, kob, proroštvo, da se otmem grehu i rodoskrvnuću, pa ipak me je zao udes stigao. Gledao sam, video sam, ali nisam ni gledao, ni video dovoljno daleko. Slabo je, krhko je, znanje, osobito zatvoreno, vlašću i vladanjem opterećeno, osorno i oholo, političko znanje. Prostrano je, bogato je, neprozirno, nesagledivo, samo do izvesne dubine čitljivo, more neizvesnosti, neznanja...
Uspešan nije istovremeno i srećan, ostvaren čovek. Političar, onaj koji drugima vlada i upravlja, i sam je nemoćan pred širim, dubljim i višim redom stvari, zakona, i moćnog upliva "kralja slučaja". Kao da pitanje glasi: političar, javni čovek u jeziku vlasti, moći, sa prirodom sopstvenog uvida, može li i kada je državnički uspešan, može li biti i ljudski srećan?
Vida Ognjenović nije bežala od ovako postavljenog pitanja, ali ga nije radikalizovala. Njena predstava ne šapuće, ne intimizira, ne poetizuje. Govori jezikom kabineta, saopštenja, televizijskih ekrana i ministarskih izjava za javnost. Ona, pre svega, artikuliše nesrećnu, iskrivljenu svest politike, njenog uma, jezika, mizanscena, načina govora i delovanja. Literarna, klasična, često i epsko nastrojena duša i temperament, u susretu sa klasičnom Sofoklovom tragedijom, Vida Ognjenović je uzorno ekonomična, emotivno odmerena, kritički zrela i ubedljiva.
"Cara Edipa", Sofoklovu tragediju, Vida Ognjenović je, bez zazora, osavremenila i pogurala ka političkoj drami sartrovske provenijencije. Gotovo da u drami traganja za krivcem, drami zavere, istrage, propitivanja, nijedan Poaro ne bi bio suvišan! Napeto, korak za korakom, otvaranje karata, otkrivanje zavere i istine koja viša nije samo politička, dnevna, javna, već i ona druga, tajna, u tamnom pesničkom oku, uvidu i slutnji skrivena. Sukob ove dve istine, jedne rezolutne i zatvorene, političke, i one druge, dalekosežnije, proročke, lišene spoljnih znakova moći, u središtu je ove inteligentne i intrigantne predstave.
Nije to drevna Teba. U modernom smo svetu, u dobro osvetljenom, uređenom i opremljenom vladarevom ofisu u kome telefoni ne prestaju da zvone. To je dobro skockani radni prostor najbližih vladinih ljudi (scenograf Geroslav Zarić), sa tri ulaza. Centralni je onaj sa monumentalnim stepeništem, ovoga puta bez crvenog tepiha, kojim se, među svoje ljude, saradnike, sa vladarske visine, po potrebi, spuštaju predsednici, premijeri. Moderni, savremeni, uspešni političari, vladarevi rođaci i Jokasta, Edipova majka, i za nesreću, i supruga, obučeni su po poslednjoj političkoj modi u Beogradu (kostimograf Bojana Nikitović). Službenici u predsednikovoj kancelariji podnose dnevni izveštaj o stanju nacije, države, grada, kao u vreme velikih boginja u našoj prestonici. Dogovor, kao kod Tadića, Koštunice, ili njihovih prethodnika! Šta da se radi, kako da se nevolji, pošasti koja je pala na grad, stane na put. Nevolja je utoliko veća što se u izbavitelju Tebe krije i krivac za njene sadašnje nevolje! Krivca juri onaj koji je mnogo znao i učinio, ali nije znao dovoljno da bi izbegao sopstvenu krivicu, i spasio se strašnog greha, oceubistva i rodoskrvnuća. Tako je htela viša sila, kažu stari. Danas bi rekli, nijedan čovek nije unapred spasen i izbavljen, i kao da svu svoju snagu, veštinu i znanje troši da bi izbegao greh i prestup koji u njemu čuče!
Na opštijem planu predstava Narodnog pozorišta upućuje na živu političku zbilju. Ne mogu se krivice zataškavati, zatrpavati. Nerazrešene, one truju život, šire pošast, nesreću, produbljuju negativno nasleđe i pamćenje.
Novinari, portparoli, televizija, prenosi, konferencije i saopštenja za štampu. Ispraznost, fraze, jezik, manir, folklor politike, sa merom ironizirani prostor i carstvo lukave političke logike i leksike. Drevni prezir političkog duha prema svemu pesničkom i zaumnom. Edip Igora Đorđevića energično, predano i ubedljivo govori o moći, krivici i dužnosti, nastojeći, svim silama i veštinama da se održi na vlasti. Tiresija besedi o tajni i mudrosti, neznanju i nepredvidivosti, nemoći. Gde je politička moć prevelika, neograničena, pesnikova, prorokova istina, imaju malo šanse! Ne vidi Edip kako živi, jer misli kako da večno vlada! Bez oholosti i u moći, živo, tiho, oprezno. Za greh nikad nije kasno. Tiresija je likvidiran da bi se u Tebi i dalje vladalo bez upliva vidovitih i mudrih, onih koji vide dalje i dublje.
Predstava Vide Ognjenović racionalno i ubedljivo otelotvorava mizanscen, intonacije, jezik, gest i pokret, dramu u aktuelnost zatvorenog političkog bića lišenog sluha za one sa drugačijim očima, uvidima, znanjima i slutnjama. Nešto više i produbljenije dramatičnosti Ognjenovićeva je dozvolila Edipu Igora Đorđevića, Tiresiji Predraga Ejdusa i Jokasti Aleksandre Nikolić. Valjano igrana i mišljena predstava u kojoj pored pomenutih, sa uspehom nastupaju Boris Pingović, Nenad Stojmenović, Nebojša Kundačina, Miloš Đorđević, Darko Tomović, Branko Jerinić, Jelena Helc, Milena Jakšić, Uroš Urošević, Ana Stojanović, Jelena Škondrić, i drugi. Prevod Gaga Rosić.
[objavljeno: ]
