Izvor: BKTV News, 13.Maj.2012, 14:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne tuguj Srbijo (4)
POBEDA NARODA, A NE LIDERA - Građanima Srbije ostaje da se ovih dana presaberu. I jasno postave pred kandidate - šta je to što oni moraju da dokažu da su u stanju da realizuju. Ili drugačije rečno – kakvog predsednika želimo?
Šta tražiti od predsednika?
Pre svega, on mora da ponudi precizno šta će i kojom dinamikom da radi, a ne da nas i posle osam godina ubedjuje kako ima jasan plan za sigurnu budućnost. Ako je imao – zašto ga nije i ostvario?
Da >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << bi pobedio – predsednik mora da bude čvrst, jasan, ubedljiv i dosledan u onom što će promeniti državu i društvo. Dakle, u svakom segmentu da ponudi rešenja, a ne da poziva da glasaju za njega. Svi to traže. Svi obećavaju. Svi imaju naknadnu pamet. Ali, kome stvarno verovati?
Drugi krug izbora ima smisla i daje nade samo ako se birači opredele za onog koji će simbolisati pobedu naroda i njegovih nadanja i želja, a ne bilo kog lidera!
To jeste teško, ali nije neizvodljivo. I moguće je samo ako svako ko uzme olovku na biralištu u drugom krugu, veruje da će njegov novi predsednik znati, hteti i moći da učini bar one najbitnije ekonomske stvari, ne nabrajajući sve ono iz oblasti socijale, spoljne politike ili opštih društvenih promena, u kojima se faktički kandidati nisu razlikovali ni u prvom krugu.
Dakle:
Zakonima i skupštinskim odlukama, a ne ne pričama i obećanjima - zaustaviti deindustrijalizaciju Srbije. I još preciznije – jasno izneti plan kako će je ponovo je industrijalizovati.A to znači:
Prelazak iz socijalizma, iz društvene u državnu svojinu, omogućeno je da smo jedina zemlja koja je u tranziciji ostala bez onog što čini savremenu državu – razvijene industrije koja tehnološki ide u korak sa svetom i moderne poljoprivrede. A to znači izvršiti ne reviziju 24 preduzeća, kako traži Rezolucija Evropske unije, već kompletne privatizacije.
Faktički je uradjena nacionalizacija onog što su generacije stvarale. Sve što je prodato kao na buvljaku, gradjeno je izdvajanjem iz ličnog dohotka nekoliko generacija. Dodje mu kao neka vrsta nove restitucije. Jer, društvena svojina, ma šta ko misluio od njoj – stvarana je iz dela ličnog dohotka svakog zaposlenog. Dakle, ona je u promilima ili više – privatna svojina svih generacija graditelja i njihovih potmaka. Kakva je razlika izmedju toga i onog što danas nasledjuju potomci kapitalista iz Kraljevine Jugoslavije?!
Veoma je važno ne dozvoliti da se ruši ono što je ostalo i posle pljačkaške privatizacije. Od „folk oligarha“ nastalih preko noći, država mora da zatraži da višak od plaćene ili „ukradene“ vrednosti - investiraju u nove projekte državnog razvojnog koncepta i na taj način se isparve gresi prošlosti. Na ovaj način je moguće i ponovo oživeti sva privatizovana, opljačkana i napuštena preduzeća u kojima su ostali zidovi i zastarele mašine, a „vlasnici“ ono što su ućarili – izneli na egzotična ostrva. Primer MIN-a iz Niša, koji je na medjunarodnom tenderu, posle nesupele privatizacije, dobio posao baš ovih dana da ponovo remontuje lokomotive – dokaz je da čim korupciji staneš na šapu – Srbija pokaže svoju vitalnost.
Za sve ovo je potrebna i razvojna banka. Kandidati na TV duelu bi morali jasno i galsno da kažu imaju li smelosti i snage da povuku potez sličan onom Putinovom i da materijalizuju istraživanja istinskih i „državno nepodobnih analitičara“, koji su izračunali da samo u četiri velika grada dva odsto stanovništva ima u ovom trenutku najmanje 70 milijardi evra kapitala. Neka akcionarski investiraju u razvojnu banku smao 10 odsto i – to je 7 milijardi početnog kapitala.
Srbiji je od životnog značaja da 60.000 malih i srednjih preduzeća, koji su na granici smrti, ostanu u životu. Njima je moguće pomoći na dva načina – kroz oslobadjanje od poreza, a ne samo ukidanja plaćanja PDV pre plasmana, ali i davanjem kredita sa grejs perioda od najmanje tri godine. Uz, svakako, strogu kontrolu da se kredit ne koristi nenamenski i da iza svakog kredita stoji čvrst zalog.
To je moguće i ako oporezujem malog preduzetnika pod istim uslovima kao i svakog zaposlenog. Jer, nije rešenje u prometu, već u njegovoj čistoj zaradi, kao i zaradi njegovih članova porodica. Oni se samozapošljavaju, a i prava je stvar da država umesto što devizne rezerve troši na zaustavljanju rasta kursa evra, to uloži u proizvodnju – industrijsku, agranu, ali i druge poslove koje zapošljavaju ljude!
Zašto žmuriti da je društvena svojina u biti bila vrsta narodnog akcionarstva i da to niko nije smeo i mogao da privatizuje bez volje kriminalizovanog političkog i državnog vrha. Oni su poharali Srbiju i samim tim načinili krivično delo koje je kažnjivo po bilo kom zakonu. Ko je taj koji je smeo da prodaje fabrike po tri evra? Zar to nije činio vrh države svom nekadašnjem partijskom direktoru!
Moramo da zatražimo od kandidata da se reše „mangupa u svojim redovima“! Hoćemo da svako vraćeno nekad privatizovano preduzeće, a njih je svako četvrto, oživimo.
To je moguće ako – tajkune nateram da ne „izbacuju“ kapital u beli svet, već svakom tačno nameniti odredjene investicije u zemlji, iz kojih neka po zakonu stvara i veći profitt od sadašnjeg. Ali je to sada legalno i legitimno.Ništa u Srbiji više ne može da stoji, da zarasta u korov – ni fabrika, ni njiva. Srbija je 1990. godine, u vreme svih problema, raspada i sankcija, imala 1.035.000 industrijski radnika, a danas samo 312.000! Onda je udeo industrijske proizvodnje u BDP bio 30 odsto, a danas 15 odsto. U Evropi je to 25 odsto.“ Lola“ iz Železnika je imao sopstveni robot koji je proizvodio „Jugo 45“
I za kraj, imaju li snage kandidati za predsednika da pozovu sve uspešne Srbe iz dijaspore da svako u svojoj struci investira u svojoj otadžbini i zaposle potreban broj radnika i da ih sve oslobodim poreza u prve tri godine, a one koji svoju prozvodnju ili delatnost usmere ka izvozu, pogotovo prema zemljama u kojima imamo privilegovan carinske uslove, oslobodim poreza i punih pet godina. Veća je vajda od njihovog zapošljavanja nego od poreza.
Dakle, ne tuguj Srbijo – sudbina je u tvojim rukama. U rukama glasača i bistrini naroda da ne naseda na slatkorečivost, već da oceni koliko u obećanjima ima stvarno izvodljivih i realnih programa.
Mirko Stamenković
Tweet
.jpg)
