Izvor: Blic, 02.Feb.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne treba se stideti suza
Ne treba se stideti suza
Muškarci koji ne žele ili ne mogu da pokažu osećanja, bilo radost ili tugu, mogu naneti sami sebi veliku štetu. Oni konstantno, pogotovu ako su nesposobni da zaplaču, osećaju pritisak i potiskuju bes, što može biti još opasnije.
- Dokazano je da suze sadrže hormone stresa, što znači da je plakanje mehanizam organizma kojim se ovaj oslobađa stresa, besa, nesreće, patnje. Izražavanje jakih emocija takođe pomaže u komunikaciji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << s okolinom, kojoj, na taj način, saopštavamo nešto više o sebi - navodi dr Ronald Brejsi, klinički psiholog, čija su uža specijalnost emocije kod muškaraca.
On kaže da se tradicionalno shvatanje, po kome su muškarci koji pokazuju svoje emocije slabići, menja.
- Nekada se retko moglo videti da muškarci pokazuju svoja osećanja, osim u nekim vrlo ekstremnim situacijama. Istorijski gledano, muškarci su sebe vekovima videli kao jaka i otporna bića. Ali ta slika se promenila.
Brejsi dodaje da muškarci koji ne žele ili ne mogu da pokažu emocije, mogu naneti sami sebi veliku štetu. Osuđuju sebe na stalan pritisak i potisnuta osećanja, što je veoma opasno i na duge i na kratke staze.
Suze su OK
- Muškarci koji ne plaču žrtvuju svoje zdravlje samo da bi održali sliku mačo tipa, koja više ne važi - upozorava dr Ronald Brejsi u 'Fokusu', italijanskom nedeljniku za popularizaciju nauke iz koga prenosimo deo teksta. - Pokazivanje osećanja, na primer, vrištanje i skakanje od radosti, ima svoju biološku funkciju, kao i plakanje.
Dr Petruška Klarkson, profesorka psihologije, veruje da upravo otvoreno pokazivanje osećanja ukazuje na pravog muškarca.
- To možda zvuči paradoksalno, ali pravi muškarac može sebi da dozvoli da plače, dok se oni koji se samo pretvaraju da su mačo tipovi zapravo boje da će se tako odati da su slabi - objašnjava Klarksonova.
Muškarci se danas ne stide da kažu da mogu da se rasplaču kada gledaju film, čitaju knjigu ili posmatraju prizor koji ih ostavlja bez daha. Većina priznaje da može da plače kad je sa svojom partnerkom, i da je to veliko olakšanje.
- Muškarcima gospodari sujeta. Ne plaču da ne pokažu da su ranjivi. Plaču samo kada znaju da neće biti pogrešno shvaćeni, a to je najčešće kada su sa nekim u koga imaju poverenja - slaže se francuski pisac Andre Barb.
I psihijatar Visent Verdu smatra da su se stvari promenile: 'Muškarcima je počela da nedostaje emotivna komunikacija. Razmena osećanja igra važnu ulogu u sreći.'
Suze su za slabiće
Kler Rendolf, engleska književnica, iznosi u 'Fokusu' sasvim oprečno mišljenje.
- Mislim da odrastao muškarac ne bi trebalo da plače - kaže ona - mada sam lično nekoliko njih naterala u plač, od besa. Žene su te koje mogu da plaču, sasvim komotno i bez stida. Mi plačemo na venčanjima, na sahranama, padamo u histerični plač kada nas muž ostavi, plačemo dok gledamo filmove... To je za nas sasvim normalno, baš kao i odlazak u kupovinu ili dojenje. Maskara nam curi, nos nam se zacrveni, a oči naduju. Ali kad se slatko isplačemo, obrišemo suze, i nastavljamo dalje. Sasvim je drugačije kada gledate muškarca dok plače. To je užasna scena, koja uznemiruje. Možda je to vekovno nasleđe, ali mi očekujemo da naš muškarac bude kao naš tata, jak i čvrst, stena na koju se uvek možemo osloniti. CDC/IB/JB
