Izvor: Blic, 13.Maj.2013, 16:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne smemo im dozvoliti da usmrte kulturu
- Ovde se zaboravlja i reč „kultura“, a kamoli šta ona znači - kaže Tanja Mandić Rigonat, koja je na upravo završenom Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci nagrađena za dramatizaciju romana Vedrane Rudan „Dabogda te majka rodila“, koji je istovremeno i režirala kao predstavu i osvojila najviše ocene publike. Uradila dramatizaciju i režirala predstavu: „Dabogda te majka rodila“
Edita Karđole je, za rolu Majke u pomenutoj predstavi, dobila nagradu za >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << najbolju žensku ulogu, a govoreći o priznanjima, Tanja Mandić Rigonat kaže:
- Velika je čast biti deo tog festivala, koji je ove godine obeležio dve decenije, tokom kojih je postao prestižno mesto za pozorišne stvaraoce, i ne samo njih. Ključni doprinos je svakako dao njegov osnivač i čelnik Nenad Šegvić, koji je, uprkos finansijskim i drugim poteškoćama, uspeo da održi zaista visok umetnički nivo.
Pričajući o tome kako je radila dramatizaciju romana Vedrane Rudan, napominje da je taj roman izuzetan i da nosi veliki dramski potencijal:
Nagrađeni
Žiri u sastavu: Helena Buljan, Rada Đuričin i Elvia Nacinović najboljom predstavom na 20. Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci proglasio je „Mirandu“ Gradskog teatra iz Viljniusa, u režiji Oskarasa Koršunovasa, kome je dodeljena i nagrada za režiju. Glumačke nagrade (koje nose ime Veljka Maričića) dobili su: za glavnu mušku ulogu ravnopravno Ozren Grabarić (za ulogu Artura Uija u „Cabaret Brecht – Zadrživi uspon Artura Uija“ Kazališta Ulysses) i Nikola Ristanovski (za ulogu Molijera u predstavi „Molijerov život“ Makedonskog narodnog teatra iz Skopja); za glavnu žensku ulogu ravnopravno Edita Karađole i Sandra Lončarić Tankosić (za ulogu Katarine u predstavi „Unterstadt“ HNK u Osijeku); najbolji mladi glumac je Živko Anočić (Danijel u predstavi „Fine mrtve djevojke“), nagradu za epizodnu ulogu ravnopravno dele Nela Kočiš (za ulogu Lidije u predstavi „Fine mrtve djevojke“) i Mladen Vasary (za ulogu Glumca u predstavi „Cabaret Breht“).
- Temu - traumatični odnos majke i kćeri u čijoj srži je prećutkivanje incesta - bilo je izuzetno teško pozorišno izraziti jer svi znamo da i po najvećim literarnim delima mogu nastati loši filmovi i predstave. Suštinski, reč je o tabu temi, a ta tema, tačnije odnos jeste nešto šta se duboko tiče svih nas. Porodične priče su uvek i društvene priče. Prećutkivanje porodičnih trauma je uvek deo i precizna slika društvene priče. Ta predstava je gusto emotivno tkanje - kaže Tanja Mandić Rigonat.
U osvrtima na predstavu, između ostalog, kaže se da upravo snažnom emocijom dovodi do katarze publiku.
- U predstavi se prepliću sadašnjost i prošlost, to je putovanje junakinje kroz život - do samospoznaje - veli Tanja Mandić Rigonat i dodaje:
- Može se odrasti, odnosno doći do samospoznaje i sa 60, 70 godina. Neko nikada i ne dođe dotle. Priču sam, u dramatizaciji, smestila u starački dom Felićita (sreća) i prodavnicu figurina anđela od čije prodaje junakinja živi.
Ružičasti prostor pseudosreće i zaborava koji biva razaran duševnim i fizičkim bolom.
Veliko mi je zadovoljstvo bilo da radim sa sjajnim ansablom riječkog pozorišta (Hrvatski kulturni dom „Sušak“), a nadam se da će i beogradska publika imati priliku da vidi predstavu.
Upitana za osvrt na ovdašnju kulturnu i pozorišnu scenu, poznata pozorišna rediteljka kaže:
- Dubravka Vrgoč, upravnik ZKM-a, u jednom je skorašnjem odličnom govoru rekla da, uprkos krizi u Nemačkoj i u Hrvatskoj, raste potreba za pozorištem. Što se nas tiče - naša kulturna politika i strategija, ako se to tako uopšte može zvati, mogla bi se uporediti (jedino) sa amnezijom. Zaboravlja se i reč „kultura“, a kamoli šta ona znači.
Toj situaciji doprinelo je nekoliko godina kontinuiranog mentalnog neprepoznavanja kulture, a možda i strah od toga šta sloboda mišljenja i činjenja u umetnosti i kulturi može da donese. Jer umetnost - kada to zaista jeste - istovremeno je i eksplozija kritičke misli. A nama je ovde ostalo (samo) da mislimo zašto bivamo cenzurisani uskraćivanjem novca, a u poslednje vreme i čudovišnom kadrovskom politikom. Zaista mislim da se ne sme dozvoliti onima koji upravljaju ovom državom i gradom Beogradom da usmrte institucije kulture. Bez obzira na to da li znaju ili ne znaju šta to znači i u kakve strahote to vodi čitavo društvo, ne samo kulturu.
Najčitanije SADA:
