Izvor: Večernje novosti, 19.Sep.2016, 20:49   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ne smem da se predam, dušo moja

Momirka Spasić (80), povratnik u Novake kod Prizrena, o dostojanstvu života u starosti, samoći: Kad je najteže, svaki čovek mora da nađe neku utehu, a ja je nalazim u radu. O prošlosti pričam samo ono što je bilo lepo IZ dubine Novaka dopirala je pesma: "Karanfil se na put sprema i peva, a draga mu konja sedla i plače". Pesma je prodirala kroz otvoren prozor malene kuće. Provlačila se ova prizrenska melodija, da je čuje celo selo. Pevao je ženski glas, samo darovan >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << od Boga mogao je tako da izveze žalopojku rastanka stare Metohije. Prvi utisak je da izvire iz grla mlade devojke. Ali utisak vara. - To je naša Mome, naša Momirka Spasić, starica mudrac. Želite li da je upoznate? Evo, sad ćete - kažu nam Srbi povratnici u Novake kod Prizrena. Malo ih je. Vratili su se u proleće 2003. godine, a osuli posle pogroma 2004. Momirka je ostala kad su drugi odlazili. I njena deca, tri ćerke, kad su otišla, jer ih je ona zaklela da odu, nije odustala. I suprug Đorđe, kad joj je umro, pre godinu i po, dostojanstveno je podnela taj rastanak. Posle više od šest decenija braka. Osetila je, tada, strašnu samoću. Neopisivu patnju i nevolju zbog neizvesnog vremena - da li će je Novake, selo potpuno smanjeno 1990. - nadživeti. - To sam zakopala u sebi. I to je gotovo - kaže nam. Iza ovih reči je sva imovina Spasića nestala u toj vatri. Imovina Momirke, njenog Đorđa i njihove dece. Ali ona o tome nikad nije govorila, pa kaže, neće ni sad. Malena kuća na kraju sela, ni delić one koju je sa Đorđem davno podizala, u kojoj je izrodila decu, udavala ih, svadbovala i unuke dočekivala. Ispred nas starica Momirka sićušna kao zrno, prodornog pogleda, potpuno poverljiva prema nama, mada je ovo naš prvi susret. Raširila ruke kao da smo doneli kakav praznik u njeno dvorište. - Dobro ste došli, malo nam ko dolazi - kazala je i kao senka nestala u kući. - Samo malo da pospremim, da ne pomislite: baka sama, pa joj nije do toga kako joj kuća izgleda. A nije bilo potrebe da bilo šta posprema. Ovde je sve pod konac. Čitava kuća miriše na smilje, bosiljak, ruzmarin, lavandu... Na stolu knjige, sveske i olovke, kao da smo u kući kakvog pisca.Momirka voli da čita, još više da piše, i bez naočara - Volim da čitam, više da pišem... Beležim sve - čitav život moj, moje dece, Đorđa i sve što se događalo u našim Novacima... Sve je ovde u ovim sveskama... Pokazaću vam, pročitaću, ako ima vremena, ali prvo da se poslužite. Niko, duše moje, ovde nikad nije ušao a da nije bio počašćen. I u našoj najvećoj sirotinji, a nekad smo bili sirotinja i to ona prava, ponekad i gladni, bilo je za čast, za obraz. Eto, kažem ovde, a mislim na onaj život pre ovog. Na našu kuću i naš život pre '99. Neopisiva je radost ovog susreta. Neopisiva, gotovo kao koji sat pre, kada smo se na ulazu u selo pod vrbom, kraj izvora, sreli sa Srbima povratnicima. Radost veća od radosti. I više od toga. Momirka Spasić je lekcija o dostojanstvu života u starosti, samoći i nevolji. Zato smo i želeli da ispričamo ovu priču. - Ponekad i zapevam, sama - govori dok, čini nam se, leti s kraja na kraj kuće. S kraja na kraj dvorišta u kome je tek spustila da odmori srp koji njenim staračkim rukama ne pristaje, kao što im ni težak rad ne pristaje. Ali, ovoj starici rad je - život.Seoska crkva koju posećuju tamošnji Srbi - Svaki čovek, i kada mu je najteže, mora da nađe neku utehu. Moja uteha je u radu - govori nam. Stežući maramu pokazuje nam vrt, pa baštu, šljivike, orahe, pod čijom hladovinom su ostale uspomene Spasića, a danas traju tišina i samoća. Rodili orasi, rodilo u povrtnjaku. Na cvetnjaku joj mogu pozavideti i nekadašnje metohijske devojke... Cvetovi iz vrta penju se uz same zidove, sve do prozora kroz koji je potekla ona pesma o karanfilu. Sve je čudesno, i sve lepo, kao što je lepa srpska Metohija. - Ne smem da se predam, dušo moja - kaže Momirka Spasić. - Zašto? Zato što je najteži teret biti na rukama onih koje volimo. Moje ćerke, kad pozovu i pitaju: kako si majko, kažem im - sve bolje! Pa se naslonim na onu česmu koju je moj Đorđe podigao i radosna sam... Deci sam rekla istinu. A iz prošlosti, osim onih trenutaka koji su bili najlepši, ništa ne uzimam. Govorim samo o onome što je stvarno bilo najlepše. - A kad ste morali da odete - pitamo - i kad ste se vratili na zgarište, zar i za to imate snage da ga potisnete iz sećanja? Zaćutala je. Tišina je zasela na mesto kome ova starica, u stvari, jedino pripada, a ne priznaje toj tišini snagu koja sve više obuzima selo povratnika i junaka. - Od tog sećanja ponekad ne mogu da zaspim - odgovorila je. - A kad ne spavam, tada najviše radim. PREĆUTANO PITANjE Imate li penziju? - pitali smo Momirku Spasić. - Čime ćete platiti drva za zimu? Kako ćete se grejati? Prećutala je pitanje. Kao da ga nije čula. Ali, to su njene egzistencijalne tajne na koje ima pravo samo onaj ko čitav život radi. Radi od detinjstva, do sudnjeg dana. I koji ništa ne očekuje od drugog. FOTOGRAFIJE SEĆANjA Udala sam se u devetnaestoj. Tako je otac odlučio, mada sam imala i dve starije sestre, neudate. Bila je svadba, ma, za pamćenje. Tako sam i ćerke udala. Žao mi je, nijedna fotografija nije preživela. Fotografije su u mom sećanju, kao pesme. I sad, kad odem na neko veselje, ja pevam i malo ih je koji me natpevaju. A kad me pitaju: "Mome, da li ti i za čim žališ u životu". Žalim samo što se nisam školovala. A bila sam, bila sam mnogo dobar đak.

Nastavak na Večernje novosti...