Izvor: Politika, 08.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
(Ne)sigurne kuće
Niču sigurne kuće. Grade ih po celoj Srbiji. Rednja, moda, mrtva trka. Građevinari imaju posla, trljaju ruke. E, tu odmah moram da presečem. Logično, nameće mi se pitanje: da li to znači da su sve ostale kuće u Srbiji nesigurne. Odgovor: ne sve, ali jesu one u kojima borave nasilnici! I šta se dešava: žrtve nasilja idu "dobrovoljno" u zatvor, lepše rečeno u sigurnu kuću, a nasilnik, aboliran, ostaje da se baškari. Baš tamo gde je počinio nasilje. Pobedio je, likuje, oterao je onog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ko mu smeta. I ostao nekažnjen. Viktimologija, kao naučna disciplina, bavi se proučavanjem uloge žrtve u zločinu.
U Srbiji su žene i deca najčešće žrtve porodičnog nasilja. U svetu se kažnjava nasilnik, a kod nas, projektom sigurnih kuća, kažnjava se žrtva. Kako? Pa, tako što ona napušta poprište nasilja, odlazi u dobrovoljni zatvor, a nasilnik, zlotvor, ostaje tamo gde je činio inkriminisano nedelo. Tužna ironija sudbine je takva kod nas, da čak i vlast, država, nevladine organizacije i mediji podržavaju i finansiraju izgradnju sigurnih kuća. Ta skloništa su na "zaštićenoj" lokaciji. Malo mi čudno zvuči da ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić izjavljuje da je potreba za objektima sigurnih ženskih kuća daleko veća od postojećih kapaciteta, a da ujedno ne poziva na oštrije postupanje s nasilnicima. Jer, zakonska regulativa postoji. Ko tvrdi da nije dovoljno jasna i kodifikovana, ne govori istinu. Samo treba da se postupa. Od alkoholizma pati pola miliona odraslih Srba. A iz te pijane armije se najviše regrutuje nasilnika nad ženama. Popije, pa ženu istuče. I kad ih pitaju zašto, kažu da "nije na vreme bivena"! Deo nacionalnog folklora je maltretiranje žene. I bolećivost prema nasilnicima je deo te priče.
Zakonima je sankcionisano svako nasilje, zna se lepo šta su lake, a šta su teške telesne povrede, šta je maltretiranje, a šta remećenje javnog reda i mira, kućnog reda i mira... Sve se zna i sve može da se podvede pod zakonske okvire, pa zato čudi mirenje s tom pošasti svakodnevice Srbije. Liči na kolektivno priznanje poraza i stavljanje glave u pesak. Jer, u borbi s nasilnicima ne bi trebalo da ima odstupa. Čak je i potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić polovinu svog honorara od prodaje knjige "Kada će nam biti bolje" poklonio za izgradnju sigurne ženske kuće. "Pravi muškarci nikada ne dižu ruku na ženu, samo kukavice to čine, jer ne mogu da se suoče sa odgovornošću", poručio je on. Pa onda, što se s tim kukavicama policajci i specijalci ne obračunaju, dovedu ih u red? Jeftinije bi bilo od izgradnje sigurnih kuća širom Srbije.
Na sajtu kragujevačke sigurne kuće jasno može da se pročita adresa dotične. Znači, nasilnik može, ako je snalažljiv, da pronađe odbeglu ženu-žrtvu i da nastavi da je maltretira. Ispred svake važne institucije u Srbiji postoji kiosk s policajcem ispred. Takav ne postoji ispred sigurnih kuća, nema ga... Pa gde je onda ta nazovisigurnost. Svaka čast volonterima, humanistima i ostalima koji ulažu ogroman trud i ovako štite žrtve. Njima se izvinjavam. Apelujem samo na one koji umesto zakona primenjuju emocije.
Ozren Milanović
[objavljeno: 08/01/2008]
