Izvor: Politika, 23.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne postoji gen za nasilje
Ni za jedno ponašanje, pa ni kriminalno, ne može da se utvrdi nedvosmislena veza sa genima kao što je to moguće stoprocentno uraditi kod dokazivanja očinstva posredstvom DNK testa, tvrdi docent dr Oliver Stojković
Gen odgovoran za nasilje neće biti pronađen ni u narednih 150 godina, jer ga nema, na isti način kao što ne postoji gen odgovoran za zaljubljivanje ili slikanje lepih pejzaža, uveren je docent Oliver Stojković, rukovodilac DNK laboratorije Instituta za sudsku >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu, koga smo zamolili za komentar vesti iz američkih medija da će nova vrsta DNK testova nedvosmisleno utvrđivati vezu između utvrđenog zločina i nečijih gena i kao takvi, vrlo skoro postati i dokaz na sudu.
Dr Stojković objašnjava da dok sa jedne strane bolesti poput dijabetesa, Alchajmerove ili Parkinsonove, mogu imati jasnu genetičku osnovu, osobine ponašanja nikada nemaju jednoznačnu genetičku osnovu. Niko u sudnici neće moći da isključivo svoje gene okrivljuje za impulsivno ponašanje ili počinjeni zločin. Za svako ponašanje, pozitivno ili negativno, bilo da je reč o sposobnosti da sviramo klavir ili druga krajnost, sposobnost da nekoga ubijemo, dr Stojković naglašava da mora postoji „fina interakcija mnogih gena”. Međutim, ni za jedno ponašanje se nikada ne može utvrditi nedvosmislena veza sa genima kao što je to moguće stoprocentno utvrditi, na primer, očinstvo posredstvom DNK testa, jer na ponašanje ljudi, pored čitavog mnoštva gena, utiču u ogromnoj meri i faktori sredine.
Ono što se saznalo projektom sekvenciranja humanog genoma, jeste procena mogućeg uticaja nekog gena na određenu osobinu ponašanja, odnosno na sklonost ka ispoljavanju određenog tipa ponašanja, što nikako ne znači da je otkrivena genetička osnova kriminogenog ponašanja.
U Americi ovih dana, međutim, vlada veliko medijsko interesovanje za nove, kako pišu, veoma različite vrste genetskih testova, nazvane „drugom generacijom”, za koje se tvrdi da će po prvi put moći da odrede genetičke predispozicije za nečije nasilno ili impulsivno ponašanje. Takvi testovi sve su bliže ulasku u američke sudnice. Dakle, umesto da eksperti jednostavno dokazuju da krv na odeći odgovara ili ne odgovara krvi žrtve, za svoje klijente advokati će možda moći da potežu argument da su iza zločina stajali geni, a ne umišljaj, odnosno sposobnost nekoga da shvati značaj dela i svoju odgovornost. Onda sledi pitanje: ko može da kontroliše gene?
Međutim, još više od testova se očekuje da pomognu u sprečavanju zločina, koji još nisu počinjeni. Naravno, kako cene genetičkih testova padaju, promućurni američki advokati naći će način da testovi, koji sada lebde na margini prihvatljivosti, naprave nekoliko skokova od laboratorijskog stola do sudnice, a onda etičkim pitanjima neće kraja biti. Uostalom geni i pravo imaju dugu zajedničku istoriju, počev od eugeničke nasilne sterilizacije osoba koje su navodno nasledile kriminalno ponašanje.
Stojković, međutim, podseća kako ova priča nije baš toliko nova: još pedesetih godina među kažnjenicima po zatvorima rađena su istraživanja i utvrđeno je da mnogi imaju urođenu nepravilnost na jednom hromozomu, odnosno čuvenu „yy” (ipsilon-ipsilon) aberaciju. Prvi put je usledio pokušaj dokazivanja genetičke veze između nečijeg genotipa i nasilnog ponašanja. U to vreme genetičke analize su se svodile na analizu onih struktura hromozoma koji su se mogli videti tadašnjom laboratorijskom opremom, pa se pogrešno poistovetila sklonost za vršenje nasilja i sklonost ka završavanju u zatvoru, što nije isto. Međutim, činjenica da se dva ipsilon hromozoma češće nalaze među zatvorenicima nego kod muškaraca koji nisu osuđivani, ni tada ni danas nije bila dovoljna za jasnu genetičku vezu. Jer, kako objašnjava dr Stojković, razlike u ponašanju agresivne osobe i osobe blage naravi mogu se delom objasniti genetičkim razlikama koje postoje između tih ljudi, ali i razlikama u faktorima sredine kojima su ti ljudi bili izloženi tokom (naročito ranih faza) života, te složenim interakcijama genetičkih i sredinskih faktora. Tako je, na primer, uticaj gena na pojavu alkoholizma procenjen na 77 odsto, ali alkoholičar može da postane i osoba koja uopšte nema ovaj gen, kao što i osoba koja nosi određenu gensku varijantu karakterističnu za alkoholičare, može čitavog života da ostane trezvenjak.
I profesorka dr Miroslava Jašović-Gašić, neuropsihijatar, direktor Instituta za psihijatriju KCS i predsednica Sudsko psihijatrijskog odbora Medicinskog fakulteta sumnja u verovatnoću da se nekim DNK testom može utvrditi i gen za nasilje, iz istog razloga kao što je nemoguće odrediti gene za depresiju sa samoubilačkim idejama i depresiju kod kojeg pacijent ne pomišlja na suicid. To može da se objašnjava nekim neurotransmiterima, dakle enzimima u mozgu, ali je apsolutno bitno ponašanje, koje je nasleđeno i naučeno u porodici.
Profesor dr Dušan Dunjić, specijalista sudske medicine, podseća da se u ovakvim pričama i navodnim mogućnostima predviđanja nečije agresivnosti i impulsivnosti preko DNK testova kriju velike etičke opasnosti. Šta činiti sa ljudima koji pate od neizlečivih bolesti, a dozvoljena je eutanazija? Ili, šta sa osobama za koje se utvrdi da su opasni po okolinu, da li je to dovoljno da takve eliminišemo iz društva. Dr Dunjić podseća na praksu u Hitlerovoj eri kada je svako mogao da ubije duševnog bolesnika i da za to ne bude odgovoran.
Olivera Popović
--------------------------------------------------------------------
Za šta se sada koriste DNK testovi
Novi DNK testovi naročito su postali zanimljivi u parnicama gde se kao tužene pojavljuju hemijske kompanije optužene za zagađenje okoline, a rezultatima testova se dokazuje da su zapravo geni odgovorni za bolest tužilaca tih kompanija, a ne hemijski proizvod. Osim toga u građanskim parnicama kod dodeljivanja starateljstva, izvlače se DNK analize koje upućuju da će roditelj dobiti Hantingtonovu bolest, praćenu teškom demencijom koja se javlja u srednjim godinama, ako već neko u porodici ima ovu bolest. DNK testovi izborili su se za mesto pod suncem i u parnicama gde roditelji tvrde da su im deca povređena na porođaju nemarom lekara, ali advokati bolnica tada testovima dokazuju da ova deca nose naslednu genetsku deformaciju i tada ti testovi zaista pruže traženi odgovor, ma kako on izgleda zastrašujući.
------------------------------------------------------------------
AVPR-1: Šifra za nemilosrdnost
Previše brzo i previše lako američkim sudnicama se približava nova vrsta DNK, odnosno genetičkih testova, koji će prvi put, tvrdi se, moći da oslikavaju psihološko i biološko stanje optuženih, upozoravaju američki mediji.
Novi DNK testovi, mogli bi da služe u razne svrhe, a pojavljuju se 20 godina nakon što su takozvani DNK profili u američkim sudnicama počeli da se koriste kao način da se osumnjičeni poveže sa zločinima, na osnovu samo jedne kapi krvi ili vlasi kose.
Sada bi genima bilo dozvoljeno da „svedoče” na način na koji ranije to nije bilo moguće. Na primer, da pomognu u „merenju” dužine životnog veka, što bi sudovima pomoglo da na primer razrežu odštetu u slučajevima kada treba proceniti koliko bi neka osoba mogla da zaradi u slučaju da ima neku neizlečivu bolest"
Testovi se već koriste u slučajevima procene dobijanja starateljstva nad decom, ali ključna priča vezuje se, ipak, za krivične parnice. Vešti advokati mogli bi pred porotnike daizlaze sa DNK testovima u kojima bi da dokazuju da kod nekih osoba postoje genetičke predispozicijeza nasilno i impulsivno ponašanje. Testovi, istina, nude samo verovatnoću da se ovo ponašanje ispolji, ali bi ipak, mogli da preokrenu porotu, više nego što bi to uradili doktori genetičari, koji bi uzalud tvrdili da tako nešto nije moguće ni pošto je pročitan ljudski genom.
Priča „o rođenim kriminalcima”, genima AVPR-1za nemilosrdnost, koji su navodno otkrili izraelski naučnici, postojanje veze izmeću neurotransmitera MAO-A u mozgu i nasilja, uzubedljiv nastup advokata koji bi dokazivao da njegov klijent jednostavno nije mogao protiv svojih gena, iz kriminalističkih trilera mogli bi da se presele u stvarnost i sudnice. Ili je samo pitanje dana kada će se to dogoditi.
[objavljeno: 24/04/2008.]
