Izvor: Politika, 10.Apr.2013, 16:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
,,Ne” i posledice
Da li april 2013. na bilo koji način liči na juli 1914, mart 1941, ili februar 1999? U prethodna tri istorijska „ne” usledili su ratovi, koji su urnisali Srbiju materijalno, ali (u nacionalnoj svesti) podigli nas moralno. Šta će se desiti sa Srbijom posle ovog najnovijeg ,,ne” sa zadrškom? Hoće li opet biti materijalno urnisana? Šta ćemo misliti o sebi posle odgovora iz Brisela?
Čini se da između ovoga danas i onoga onda sličnosti nema. Pre svega, naše „ne” neće >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dovesti do rata (ni malog ni velikog). Drugo, u bar dva od prethodna tri slučaja bili smo na „pravoj strani”. Najzad, posle svakog od prošlih „ne” dobijali smo veliku materijalnu pomoć, čak i od onih protiv kojih smo ratovali. Svi su izgledi da sada takvu pomoć nećemo dobiti. (Sem ukoliko stvarno ne poverujemo, uprkos iskustvu, da će Rusija pored slovenske duše otvoriti i svoje trezore ka nama.)
Istorijski gledano, izgleda da se Srbija, u ključnim trenucima opredeljuje za duhovne vrednosti, a ne za materijalne. Ali, posle svake takve hrabre odluke, dolazili smo u situaciju da tražimo materijalnu pomoć od onih koji interese svojih država i nacija nisu čuvali sa pozicija „nebeskog naroda”. Sudeći po toj pruženoj ruci, izgleda da smo ipak znali da naša visoka moralna načela zamenimo materijalnom pragmatičnošću. Ali, tek posle masovnog izginuća i (ili) kad nam je zemlja urnisana.
Često se pitam da li su ta naša deklarativna visoka načela o moralu, pravdi i pravu samo zgodna zamena za osvedočenu nacionalnu osobinu – inat. Pitao sam svog dobrog prijatelja zašto Srbija i sada ima stav „nemoj da prihvatiš, ali nemoj ni da odbiješ”. Prijatelj mi je objasnio ovaj Nikolićev stav rekavši: „Ako ne može da bude po našem, bar ćemo da smetamo”. Nisam imao srca da ga pitam kome to smetamo. Najindikativnija potvrda tog našeg stava bila je izražena u jednom grafitu tokom bombardovanja 1999. Na fasadi jedne zgrade u Beogradu je pisalo (a u svim našim srcima i glavama nailazilo na odobravanje): Ku…mo se do kraja!
Verujem da sadašnjoj srpskoj vlasti nije bilo lako da donese odluku. Pogotovo kad su sami sebe naterali u ćošak stvarajući dilemu: nacionalno poniženje ili materijalna korist (to jest datum za početak pregovora sa EU). Gledali su ih ne samo Srbi sa severa Kosova, DSS i njihovi istomišljenici i Rusija, nego i sva ona ,,ne” iz prošlosti. Da nisu bili tako arogantni, zaneseni nedavnom izbornom pobedom i trenutnom popularnošću, i verovali da će (uz pomoć Rusije) nadmudriti i Albance, i EU, i Nemce, i SAD – raspisali bi referendum s jednostavnim pitanjem: Sporazum – da ili ne?
Ali, sad je kasno da ova vlast dobije pokriće za odluku u većini sopstvenog naroda. Pokazalo se da je Milošević, politički otac ove sadašnje vlasti, bio pametniji od njih. On je 1998. pitao Srbe da li su za međunarodno posredovanje u vezi sa sukobom na Kosovu, i 94,73 odsto(glasalih) Srba bilo je protiv. Što je dovelodo Rambujea, a posle i do direktnijeg međunarodnog „posredovanja”. I tako, kad su bombe počele da nas ubijaju i uništavaju Srbiju, Milošević je, sakriven negde, mogao mirne duše da kaže: „Šta ste tražili, to ste dobili”. Znamo šta se posle desilo s Miloševićem, a i sa nama.
Ne brine me mnogo šta će se desiti sa sadašnjom vlašću posle ovog njihovog odgovora. Snaći će se oni. Brine me šta će se desiti sa Srbijom i nama koji (uprkos svemu) pokušavamo da opstajavamo ovde. Inače, nije da je važno ali neka se zna: 1998, ja nisam bio među onih 5.297.776 građana Srbije koji su izašli na referendum; ali da je kojim slučajem 2013. raspisan referendum, ja bih izašao i glasao za sporazum. Takođe, tek toliko da se zna: ja kao pojedinac imam tu privilegiju da ne priznajem nezavisno Kosovo, ali ne znam koliko to vredi kad EU, organizacija koja odlučuje ne samo o famoznom datumu nego i o mnogim drugim važnim stvarima za Srbiju, misli drugačije.
Scenarista i reditelj
Milan Živković
objavljeno: 10.04.2013.
