Izvor: Glas javnosti, 08.Nov.2009, 10:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne glumim strogoću
Frontmen benda „Van Gog“ Zvonimir Đukić Đule jedna je od retkih osoba
čije ime kod većine ljudi izaziva simpatije. Grupa čiji je lider ostala
je uprkos raznoraznim turbulencijama na domaćoj muzičkoj sceni stožer
rokenrola čak i kada su tekstove svojih pesama oslanjali na rad Vuka
Karadžića ili Momčila Nastasijevića. Za 28. novembar bend je zakazao
koncert u Beogradskoj areni, a o priprema za isti i još po nečemu Đule >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti <<
ćaska za Glas.
Priča se da dvadeset dana pred koncert već vežbate po šest sati dnevno.
- Minimum. To je minimum minimuma. Te vežbe podrazumevaju kako probe
benda tako i neku fizičku pripremu, sticanje kondicije. Intenzivno se
družimo. Nas trojica smo posebna grupa ljudi, s jedne strane mnogo se
razlikujemo između sebe, a opet ne možemo jedan bez drugoga. I ta
druženja rađaju posebnu vrstu hemije koja kada uzmemo instrumente u
ruke svaki put daje novu priču.
Lična karta
Ime: Zvonimir Đukić
Nadimak: Đule. Nadimak nije dobio po prezimenu Đukić, već od topovskog metka, đuleta, jer ga je, kako kaže, u najranijem detinjstvu bilo lakše preskočiti nego obići.
Datum rođenja: 9. jul 1963. u Beogradu
Horoskopski znak: Rak podznak Ovan
Formalno obrazovanje: Zaustavio se na drugoj godini Pravnog fakulteta
Privatni život: U braku je sa Julijom i otac je jednog Simona
Da li to znači da u rokenrolu više nama spontanosti?
- To znači da ozbiljno pristupamo svemu i da samo na bini improvizujemo
notama. Ostali delovi zajedničke priče podrazumevaju vrlo striktnu
organizaciju. Iako se dešavalo da i po 24 sata provedemo zajedno u
studiju, bilo je dana kada smo krenuli da vežbamo, pa nam nije išlo od
ruke, te smo eto tako sedeli u studiju. Pričali, kuvali u studiju,
čitali knjige, svako spavao na svojoj strani, gledali televiziju.
Dakle, muzičarima pored toga što znaju da muzu čari nije strano ni da
kuvaju, ni da peglaju pa ni da čitaju knjige. Mnogo lepih stvari se
dogodi kada imaš dobru ekipu. Ako se u avionu nađu gotivan pilot i
gotivan kopilot koji se između sebe slažu, let ne može da bude
neudoban. Bilo koji oblik turbulencije na nebu putnici neće primetiti.
Bavite se rokenrolom, a na vaše promocije dolaze političari aktuelnog establišmenta. Da li je rokenrol izgubio pobunu?
- Prvo, nikada se u našoj blizini nije našao neko ko u svojoj ruci može
da drži i ključeve sveta ako to nije neko ko na neki način izaziva naše
poštovanje. Drugo, grupa „Van Gog“ postoji od 1986. godine, dakle iz
vremena stare Jugoslavije, a to znači da su sve to ljudi koje znamo
mnogo pre nego što su postali to što su danas. I ako se nisu ogrešili o
nas, zaslužuju da budu tu. Takav odnos gajimo i s publikom koju zovemo
da čuje album pre nego što se on pojavi. To podrazumeva i da oni ne
moraju time da budu polaskani i fascinirani. Oni su tu da nam bez dlake
na jeziku kažu sve. I rekli su. I šta im se dopada i šta ne. I šta bi
voleli da sviramo i kakav treba da bude sledeći album. Naučili smo da
se družimo s ljudima, da poštujemo njihova osećanja, da se radujemo
uspehu i sreći i da stoički prihvatimo svaku kritiku.
To zvuči kao lepo upakovana TV reklama?
- To nije nikakva ambalaža niti apanaža, to je stvar našeg vaspitanja.
Možeš da budeš najkrucijalnija ličnost koja odlučuje o našoj muzičkoj
sudbini, ako su ti namere loše, sve i da mi od tebe zavisi život, ja te
neću pogledati. Taj principijelan odnos u toj našoj priči, koja se ove
23 godine slatko kotrlja uz puno i suza, i smeha, i gorčine i šećera,
traži da znaš da se ponašaš. Moraju da postoje red, organizacija i
zdrav odnos prema svemu što nas okružuje. I za sve te godine, na šta
sam ponosan, „Van Gog“ se nije prihvatio ničije ideologije.
Uspostavili ste elektronsku komunikaciju sa publikom. Putem kratkih
filmova na svom „fejsbuk“ profilu nudite fanovima blisko druženje.
- Publika je reagovala odlično na te pričice o tome koja su mesta imala
najveći značaj za bend. Šta nam se dešavalo od memljivih podruma do
Arene. Od mesta na kome smo Srba i ja čvrsto bacili kosku da nećemo
završiti fakultet do svih prekretnica na kojima smo kalili želju i
odluku da će muzika biti naš odraz. Provodink, naša lična karta i naša
ruka prijateljstva ljudima.
Gde je granica između Zvonimira Đukića koji treba da bude i roditelj
jednom mladom momku u Beogradu 2009. godine i Đuleta lidera popularne
rok grupe?
- Nema razlike. To nisu dve ličnosti, to je jedan senzibilitet, jedan
energetski naboj. Ne glumim strogoću, najstroži sam prema sebi. Deca
imaju ličnost i treba da odrastaju uz mogućnost da grade sebe i da
razgrađuju po svom osećaju. Nisam glumio strogoću, ali poštovanje i
neprikosnoveno vaspitanje se ponesu iz kuće, a za ostalo se snađi sam.
Takav sam i na bini i takav sam i sa svojim detetom i prijateljima. Ko
me takvog zna i takvog prihvata, u redu je. Ima i onih koji nisu, ali
to je sasvim normalno. Popularnost i slava mi ne znače ništa. Nikada u
životu nisam trčao za uspehom, samo sam onim što radim želeo da se
sačuvam od neuspeha. Sve što dođe je došlo, ili nije došlo. Doći će ili
nikada neće doći. Ta jedna strast koškanja svega toga, koja kotrlja i
ovo „r“ koje ne umem baš da kažem, što mi ne da da često izgovaram reč
„rat“, ali čini da se dobro osećam kada ga ušuškam u reči „strast“, deo
je moje priče.
Arenu ste već osvojili. Zašto koncert opet zakazujete tamo?
- Mi nismo ratnici da osvajamo. Mi smo muzičari koji imaju potrebu da
kroz stihove i muziku podele lepotu nekih dana i nekih saznanja. „Van
Gog“ je krenuo od najmanjeg prostora gradu, božanstvene Male sale
KST-a, svirali smo svugde - od Doma omladine i Hale sportova do
stadiona „Taš majdan“. Arena je jedino elitno mesto takvog kapaciteta
koje može da podnese sve naše kreativne zamisli. Dopada mi se što su
ljudi prihvatili taj 28. novembar kao „dan publike“ i drago mi je da
branimo boje domaće rok muzike u eri svih ovih muzičkih dešavanja, kada
u Beogradu ima više koncerata u novembru i decembru nego u Torontu.
Niste odustali od rokenrola, oštrica vam nije otupela?
- Oštrica je nikada oštrija, mada ne seče i ne bode. Tajna je u
adrenalinu i u tome da se nikada nismo odrekli onog petarpanovskog u
sebi.
