Izvor: Politika, 28.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne da se Lukašenko
Duže od jedne godine savez Rusije i Belorusije batrga se po brdodolinama nerazumevanja, s predsednikom Putinom, koji ne skriva da je bez simpatija i za tvorevinu i za Lukašenka, njenog lidera-juniora. Šef Kremlja nije opčinjen amorfnom vezom Moskve i Minska. Radije bi Belorusiju video unutar Rusije nego kao „vernog saveznika”, čime se busa u grudi Lukašenko – obično kada u Minsk stignu računi za ruski gas.
Odjednom, nebo se otvorilo i sa istoka se ukazalo sunce. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Decembra 2007. godine Putin je došao u Minsk, a početkom ovog meseca Lukašenko je pozvan u Soči, gde su ga srdačno presreli i Putin i Medvedev. Dabome, posle uobičajene „pripreme” beloruskog sagovornika, kome je prvo odaslat novi visok račun za gas.
U Minsku je razastrt tepih. Postrojena je garda. Pred kamere je iznesena hrpa papira za „svečano potpisivanje”. Međutim, jasno je bilo da to nije „to”, zbog čega je susret događaj. Šta se zbilo, zbivalo se iza zatvorenih vrata, gde su Putin i Lukašenko „o nečemu”, umesto sat, razgovarali četiri sata. Da bi započeti dijalog bio potom produžen i u rezidenciji šefa Rusije, na obali Crnog mora.
Tamo gde narod nije pozvan da se petlja u stvari sudbine zemlje, ne očekuje se da vođi govore o čemu pregovaraju na važnim samitima. Nikoga, prema tome, nije začudilo što se Lukašenko vratio u Minsk bez reči. Ali, zato su se svi iznenadili onim što se zbilo odmah po predsednikovom povratku – kada su pušteni na slobodu brojni politički zatvorenici, ne računajući Kazulina, liberalnog protivkandidata na nedavnim izborima. Čak i jedan, osuđen zbog poziva da se režim sruši silom.
Da li je beloruski vladar „zakačio” virus ovako galopirajućeg liberalizma u Sočiju!? Temeljita profilaksa ruskog predizbornog prostora učinila je takvu pretpostavku smesta besmislenom. Motiv je „pronađen” na drugoj strani, u Evropi.
U Briselu su zastali od iznenađenja. Pomislili su, Lukašenko je možda sveo račun i suočen sa teškoćama u ekonomiji i drugim rešio da za jedan korak priđe bliže saradnji sa Evropskom unijom. Takva ponuda Minsku odavno je na stolu, izražena zamenom evropske pomoći za beloruske reforme i demokratiju. Oslobađanje uhapšenih, baš je ličilo na „prvu lastu”. Naročito posle daljih znakova. Na primer, funkcioner SAD Kramer dobio je vizu da bi došao na pogreb Irini Kozulinoj, preminuloj opozicionarki! Onda, zamenik beloruskog ministra Varonjecki dobio je dopuštenje da potpiše sporazum o otvaranju predstavništva Evrope u Belorusiji, u formi stalne komisije.
To će omogućiti „više direktnog kontakta s beloruskim društvom i dalje usmeravanje naše pomoći”, pozdravio je Brisel. Brisel je podsetio na već gotov dokument iz 2006, s naslovom: „Šta EU nudi Belorusiji”. „Puno partnerstvo, omogućilo bi nam da značajno povećamo pomoć Belorusiji i podstaknemo ekonomski i ekološki razvoj, koji bi poboljšao život Belorusa”, ponovila je Benita Ferero-Valdner, diplomata Evropske unije. „Zadovoljni smo prevremenim oslobađanjem tri politička zatvorenika minulih dana. Nadamo se da će uskoro i drugi biti oslobođeni”, rekla je.
Do ključa Lukašenkove ukrštenice došlo se međutim nekako u isto vreme, kada su vlasti, usred „otvaranja” prema Zapadu objavile podatak da svega tri odsto Belorusa podržava potpuno ujedinjenje zemlje s Rusijom. Bezmalo polovina ih misli da Belorusija treba da bude nezavisna, i da odnose s braćom gradi međunarodnim sporazumima (44 odsto). A nešto manji broj (42 procenta) da Rusija i Belorusija treba da ostanu samostalne države u dobrovoljnom savezu.
Dakle, eto šta je Putin tokom dugih sati razgovora tražio od Lukašenka, da se odrekne nezavisnosti Belorusije. A ovaj mu, pošto se vratio, odgovara podatkom o raspoloženju naroda. I, za svaki slučaj, još i flertom sa Evropskom unijom.
Petar Popović
[objavljeno: 29.02.2008.]
