Izvor: Glas javnosti, 16.Avg.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nastavak borbe da pomoć stigne svima
Krajem 1993. godine, 18. decembra Karadžić već četvrti put upućuje naređenje vojsci, policiji i Vladi Republike Srpske u kojem „u cilju obezbeđenja normalnog funkcionisanja humanitarnih organizacija traži da obezbede nesmetan prolaz svih humanitarnih konvoja koji se kreću putnim pravcima i koridorima Republike Srpske. On navodi da je reč o UNHCR-u, Međunarodnom crvenom krstu, Lekarima bez granica, Hendikep internacionalu, Svetskoj zdravstvenoj organizaciji i Međunarodnom komitetu spasa. >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << On ističe da sve ove organizacije moraju podneti Koordinacionom telu za humanitarnu pomoć Vlade RS iscrpan i obrazložen zahtev sa strukturom konvoja. Karadžić navodi i da će ovo telo pre izdavanja odobrenja pribaviti mišljenje Glavnog štaba o bezbednosnim komponentama na koridorima na kojima će se kretati konvoji, kao i saglasnost od Komesarijata za izbeglice i Ministarstva zdravlja na zahteve humanitarnih organizacija sa kojima neposredno sarađuju. U naredbi se ističe i da bez ovih dokumenata ne može biti izdato odobrenje za prolazak konvoja preko teritorije RS. Dalje se navodi da „za konvoje čije je krajnje odredište u Republici Srpskoj, Koordinaciono telo izdaje odobrenje uz prethodno pribavljeno mišljenje Ministarstva unutrašnjih poslova o bezbednosti putnog pravca“. U ovom dokumentu piše i da se „humanitarnim konvojima može smatrati samo organizovana pomoć ravnopravno namenjena svim sukobljenim stranama u bivšoj BiH, a na osnovu procena stručnjaka međunarodne humanitarne organizacije i Republike Srpske“.
Dalje se navodi da kontrolu sadržaja konvoja i njegove pratnje i vozila vrše mešovite vojne i policijske patrole na ulasku u RS, a da od mesta kontrole do mesta istovara ili prelaska na teritoriju drugih delova bivše BiH konvoje prati policijska patrola. U tekstu se izričito kaže da se zabranjuje zaustavljanje i ponovna kontrola konvoja koji su već prošli utvrđenu proceduru, kao i neovlašćeno oduzimanje robe. Na kraju ovog dokumenta ističe se da za konvoje koji nemaju humanitarni karakter, ili za one koji nisu registrovani na teritoriji u RS važi carinsko-pravni postupak na granici RS, kao i da za te konvoje odobrenje izdaje vlada ili nadležno ministarstvo.
Ovim predsedničkim aktom ponovo se uređuje postupak prolaza humanitarne pomoći za sve sukobljene strane, kao i mogućnost prolaza komercijalnih konvoja, pod uslovom da se plate carina i porez. Ponovo se nalaže da se ničim ne ometa odobreni prolaz konvoja, koji je zbog vojnih dejstava i inače bio složen i podložan zloupotrebama. Ovo govori da je jasno koliko je Karadžić pažnje posvećivao humanitarnim pitanjima kada je bio prinuđen da izdaje i ovakve naredbe.
Prvog avgusta naredne godine, Karadžić upućuje pismo Ministarstvu odbrane i predsedniku Vrhovnog suda u kojem ističe da „dosadašnja saznanja o radu vojnog tužilaštva u Bijeljini govore o mnogim propustima koji se posebno odnose na puštanje na slobodu lica pritvorenih pod osnovanom sumnjom da su izvršili teška krivična dela za koja je zaprećena visoka kazna“. On dodaje i da su „takvi propusti doprineli pogoršanju opšte bezbednosne situacije u Brčkom i Bijeljini“. Zbog toga, predsednik RS traži da se odmah izvrši inspekcija rada vojnog tužilaštva u Bijeljini i utvrde „eventualne greške ili krivična dela nečinjenja neophodnih radnji od strane tužilaštva“.
Ovaj dopis je za mnoge prvorazredni dokaz da je Karadžić pratio sprovođenje svojih naredbi, blagovremeno reagovao na vesti o mogućim nezakonitostima i uporno zahtevao poboljšanje rada pravosudnih organa, kao i pooštravanje kaznene politike. U Bijeljini, reč je bila o olakom puštanju na slobodu lica koja su bila pod osnovanom sumnjom da su izvršila teška krivična dela nad Hrvatima i muslimanima.
